Protiv bezumlja rata

Kranj – U Prešernovom gledališču u Kranju se tradicionalno održava festival Nedelja slovenačke drame, ove godine 56. put, od 27. marta do 11. aprila. Domaća i inostrana publika je u mogućnosti da vidi osam slovenačkih predstava u takmičarskom programu, četiri produkcije u pratećoj selekciji, kao i niz drugih programa, razgovora, promocija knjiga, tribina itd. Na festivalu su odigrane predstave reditelja bitno prisutnih i u srpskom pozorištu, od Tomija Janežiča, preko Olivera Frljića i Žige Divjaka, do Tjaše Črnigoj i Jana Krmelja. Selekcija dramaturškinje Zale Dobovšek je određena idejama Sofije i Etike, starogrčkim pojmovima koji označavaju mudrost i ljubav prema mudrosti, vrednostima u prvim redovima odbrane protiv globalnog, pandemičnog bezumlja (rata i profita) u svetu.

Publika je imala prilike da se sretne sa predstavom „Inkubator” Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane, u režiji Olivera Frljića, prepoznatljivim delom njegovih rediteljskih traganja, provokativnim, ironičnim, dokumentarnim, brehtovski otvorenim, višeznačnim. Radnja se odvija u bolnici u Gazi i prati posledice nemogućnosti rada inkubatora, odnosno održavanja u životu prerano rođenih beba, koje zato ne mogu da prežive. Ovu osnovnu pripovedačku liniju određuje i pokretanje niza bitnih pitanja u vremenu dubokih društvenih kriza, od odnosa prema ludilu destrukcije, žrtvama, kao i mogućnostima otpora, do manipulisanja okolnostima, selektivne samilosti, korišćenja tragedija za ostvarivanje ličnih ambicija. Imajući u vidu svet u kojem živimo, realnost gubitka privatnosti zbog prodornog osvajanja virtuelnih prostora i sveprisutnih samopromocija, Frljić lucidno sprovodi ideje spektakularizacije patnje i nasilja.

Šestočlani ansambl energično i posvećeno gradi likove na konfliktnom polju sudara; na jednoj strani je urnebesna, očajnička komika, kojom se možda pokušava dokazati da je sve i dalje u redu, da se mora živeti, histerično pričaju politički nekorektne viceve, ili vešto izvode raskošne muzičko-plesne tačke, kao da su učesnici bolivudskog mjuzikla; na drugoj strani su zastrašujući, brutalni prizori nagih, izmučenih tela, isprskanih krvlju. Glumci su nesvakidašnje predani, kao da iskušavaju lične granice izdržljivosti, i kao da su izvođači performans arta, na primer, u jednoj posebno iscrpljujućoj sceni, kada se jedna od glumica dugo i vrlo histerično smeje, cepajući svoj glas do izbezumljenja (sebe i publike).

Publika u Kranju je bila u prilici da vidi i predstavu „Anhovo” takođe vrlo uglednog reditelja Žige Divjaka, koji je i kod nas uradio izuzetne predstave, „Budućnost” (BDP) i „Krize” (Bitef). „Anhovo” je i za glumce i za gledaoce veoma zahtevna troiposatna dokumentaristička predstava, zasnovana na ovde vrlo krupnom problemu, višedecenijskog zagađivanja životne sredine, u selu Anhovo, koje je imalo tragične posledice po zdravlje građana. Uzročnik zagađenja, kako detaljno saznajemo iz predstave, jeste fabrika „Salonit”, čiji su temelji postavljeni pre više od stotinu godina. Njena proizvodnja štetnih materijala, između ostalih i azbesta (koji je zaustavljen devedesetih godina), decenijama je izazivala ogroman porast slučajeva kancera u ovim krajevima, o čemu autori predstave iscrpno i vrlo emotivno govore.

Postavljeni na suženi prostor scene, između gledalaca zbijenih na tribinama oko njih, glumci pozorišta iz Nove Gorice takođe izuzetno posvećeno i potresno igraju naratore ove pripovesti, koja teče u fragmentarnom, vremenski skokovitom obliku. Rediteljski koncept je vrlo brehtovski; tokom većeg dela izvođenja je upaljeno svetlo u celom prostoru, i gledaoci su pod svetlima, što se može tumačiti simbolički, da smo i mi učesnici u ovom pretresu, kao svedoci, kao akteri koji (možda) mogu da doprinesu borbi protiv nezasite želje za profitom. Na toj liniji značenja saučesništva, odnosno izbrisanih granica između izvođača i gledalaca, nalazi se i izbor da glumci sede među nama, pomešani su sa nama; pozicija suflera je takođe vrlo vidljiva, i on je u publici i dobacuje zaboravljene reči glumcima tako da ga svi čuju, što se može tumačiti takođe brehtovski, kao postupak razbijanja iluzije, čiji je smisao izoštravanje kritičke svesti publike.

Suptilno promišljenu režiju Žige Divjaka karakteriše i prisustvo poetičnih detalja, koji u toj ogoljenoj, asketskoj postavci imaju posebno izražajnu snagu, poput nežnog prosipanja praha po sceni, kao da je čisti sneg, a zapravo nije sneg, već je, paradoksalno, oznaka otrovne prašine. U duhu angažovanih filmova Majkla Mura koji je blisko, na polju filma, stvorio alarmantno važna dokumentaristička dela, predstava „Anhovo” prikazuje zastrašujuće posledice nebrige za životnu sredinu, i dalje aktuelne, i to u Sloveniji, koja, ironično, ima titulu jedne od ekološki najčistijih država u svetu.