Svet je komplikovan u svojoj zadrtosti da ostane isti

Postoji predrasuda da sadržaj za decu mora da bude ilustrativan i pojednostavljen, jer ga inače deca neće razumeti. Ovo je prvi put da režiram predstavu za decu. Želela sam da napravim predstavu „Palčica”, koja ostavlja prostor deci da aktivno misle, povezuju znakove i zamišljaju, da ih ne potcenjujem, nego da ih pozovem u proces stvaranja značenja. Imam osećaj nove vrste odgovornosti u smislu istraživanja: šta pozorište za decu jeste i šta sve može da bude, kaže za „Politiku” rediteljka Andrea Pjević o svom novom rediteljskom rukopisu – savremenoj „Palčici” rađenoj prema dramskom tekstu Milene Depolo, po motivima bajke Hansa Kristijana Andersena, u pozorištu „Boško Buha”.

Bilo nam je važno, dodaje, da zadržimo osećaj sigurnosti, a da pritom ne izgubimo pravo na mrak, strah, neizvesnost i humor.

– Tekst Milene Depolo dao je novu formu Andersenove priče o putu neobične devojčice na upoznavanju sveta i sebe. Scenografkinja Milena Grošin, kostimografkinja Mina Purešić, koreografi Tamara Pjević, Ana Ignjatović Zagorac i Jakša Filipović, grafički dizajner Filip Mikić, kompozitori Andrija Pavlović i Sonja Lončar i ja krenuli smo od toga da deca gledaju pozorište bez predrasuda. Drugim rečima, otvorenije od odraslih uspostavljaju odnos između apstraktnog i realnog. Iz tog razloga je svako od nas, u svojoj oblasti, razvijao znakove koji su formirali naopaki svet u koji upada Palčica – priča Andrea Pjević i dodaje:

– Priču sam režirala iz perspektive Palčice: gledamo ono što ona vidi. Zato u jednoj slici paralelno pratimo više prostora i vremenskih ravni. Slike su komponovane tako da označe različite vrste pritisaka kroz koje prolazi. U prvom delu predstave koristimo sredstva bliža 2D slici, jer Palčica na svom putovanju sreće životinje sa ljudskim osobinama koje žele da joj nametnu svoja pravila: da joj kažu kako treba da živi, ko je, gde pripada, šta treba da želi i kako treba da se ponaša. U drugom delu, kada Palčica odluči da se suoči sa pritiscima okoline, slika postepeno postaje trodimenzionalnija, da bi na kraju stigla do karnevala gde svet može slobodno da sagleda na svoj način. Predstava je fizički zahtevna. Koristim priliku da zahvalim glumcima (Borka Tomović, Andrijana Oliverić, Anja Pavićević, Ivan Mihailović, Marko Pavlović i Relja Janković) što su pokazali izvanrednu tehničku preciznost i posvećenost, svoje veštine.

Priča o sićušnoj devojčici veličine palca i njenim avanturama u pretećem svetu ispričana je u nežnoj formi storitelinga. Na koji način Palčica pobeđuje predrasude i šta je ključ uspeha u njenoj borbi, rediteljka otkriva.

– Tokom istraživanja čitala sam dnevnike i pisma Hansa Kristijana Andersena. U jednom njegovom sećanju na oca, uz koga je zavoleo čitanje, shvatio je da postoji svet mišljenja izvan onog koji mu se nameće. Opisuje jutro dolaska velike komete 1811. godine, ljudi su se okupili ispred crkve da dočekaju kraj sveta, a Andersenov tata je objasnio da je reč o kometi na putanji oko Sunca. Sećanje se završava rečenicom: „Pošto tog dana nismo umrli, počeo sam mnogo više da verujem tati.” Tada je imao šest godina. Čitajući dalje, shvatila sam da je celog života pisao o pritisku okoline da ostane u određenim okvirima, dok je istovremeno želeo da obiđe svet, što je i uradio – kaže Andrea Pjević.

U pismima, navodi ona dalje, iz 1832. zapisao je: „Imam tu trajnu ideju da ću samo ako se potpuno odvojim od svoje sredine doći do nečega; ako ostanem ovde, biću uništen.” A 1840. godine: „Moram da napustim danski provincijalizam i da vidim sva najnovija dostignuća evropske kulture i tehnologije. Tražim literaturu svog vremena, važnu za moj duh.”

– Budući da Andersen opisuje svoje bajke kao autoportrete, smatram da i Palčica ruši predrasude izborom da istraži svet. Pobeđuje tako što odbija da prihvati sliku koju drugi o njoj stvaraju. Što se tiče podrške različitostima, verujem da počinje tako što pokušavamo da razumemo druge izvan sopstvenih uverenja. Svet je komplikovan u svojoj zadrtosti da ostane isti – primećuje Andrea Pjević.

Koliko je zahtevno postići da predstava bude edukativna, a da pritom ostane i zabavna? Zašto je važno da shvatimo i prihvatimo različitosti među ljudima? Na ova pitanja naša sagovornica ovako odgovara:

– Trudim se da u procesu rada na predstavi postavljam pitanja i da ispitujem tabue, da otvorim prostor za mišljenje, a ne da nudim odgovore. Meni je prihvatanje različitosti važno zato što bez različitosti svet postaje dosadan i siromašan. Pored toga, ranije, a i danas na globalnom nivou vidimo da ideje koje priznaju samo jednu meru „normalnog” i „ispravnog” vode različitim oblicima zla i nasilja. Iza svega, ipak, ostaje Palčicina borba za slobodu i lični izbor i životni put.

Kako reaguje kada je drugi smatraju drugačijom ili manjom od njih? Koje su sličnosti između Palčice i dece koja se suočavaju sa predrasudama u stvarnom životu?

– Sličnost vidim u tome da pritisak često dolazi iz sebičluka saosećanja, prividne brige i očekivanja. Priča o Palčici govori o pritisku da se uklopimo, ali i o potrebi da izaberemo naš put, šta god drugi mislili o njemu – zaključuje Andrea Pjević, koja je do sada režirala predstave: „Pokretna slika” Eni Bejker, „Čista kuća” Sare Rul, „Alpha Girls” i „Junaci doba krize” Vila Arberija.