Mrka kapa

Za građane Srbije prilično je bitno šta se o njima misli, iz prostog razloga što Srbija nema potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Dok demokratski proces, koliko god nesavršen bio, omogućava da se domaći političari smenjuju, ne postoji sličan proces koji građanima Srbije direktno omogućava da utiču na politiku SAD prema njima. To dovodi do apsurdne situacije da u Srbiji hiljade, u političkom smislu bespomoćnih ljudi pažljivo prate delatnost ambasadora SAD, ali zato ni politički najzaluđeniji Amerikanci, koji posredno kontrolišu njegovo postavljenje, nemaju pojma ko je to. Dakle, oni koji imaju informacije nemaju moć da ih iskoriste, a oni koji imaju moć nemaju informacije koje su im potrebne.

Moć da se nešto promeni ima pre svega američki narod i ozbiljnija promena politike SAD prema Srbiji verovatno može da se sprovede samo preko njega. Ovo je ekstremno težak, možda i neizvodljiv zadatak. Amerikance pre svega zanima domaća, a ne strana politika i svaki pokušaj korekcije mišljenja o Srbiji koji ne može da se upotrebi u kontekstu domaće politike biće ignorisan i zaboravljen. Uostalom, glavni razlog zašto je američka politika u Iraku počela da se ozbiljnije preispituje jeste to što su demokrate u tome videle šansu da skinu republikance sa vlasti; dok tu šansu nisu videli, nije bilo ni ozbiljnijih disonantnih mišljenja.

Većina Amerikanaca o Srbiji ne misli ništa. Mnogi su već potpuno zaboravili, ako su ikad bili sasvim svesni, da je NATO bombardovao Srbiju. Oni koji se te epizode sećaju često imaju, što se tiče Srbije, negativne asocijacije, koje variraju od potpune konfuzije do konkretnih zabluda. Američku javnost spoljna politika vrlo malo zanima, a Srbija pogotovo. Samo skrenuti njenu pažnju na Srbiju veoma je teško.

Što je još gore, negativni događaji, pa i takve vesti iz Srbije, ovu pažnju privlače daleko lakše od pozitivnih. To je delimično rezultat asimetrije u percepciji dobrog i lošeg. Osim toga, loši događaji su ređi od dobrih, pa su samim tim i češći predmet vesti. Kao što je vest kad struje nema, a ne kad je ima, tako je i vest kad se u Beogradu demoliraju izlozi, a ne kad se održe mirne demonstracije. Činjenica da su loše vesti iz Srbije još i u skladu sa postojećim predrasudama dodatno pojačava ove efekte. I svi ti efekti su u osnovi nepromenljivi i moraju se stalno imati na umu – da predstava o Srbiji ne bi postala još i gora.

Stoga, ne treba se zavaravati da uz malo propagande i „brendiranja” predstava o Srbiji može da postane pozitivna. Pozitivne informacije, pa još u tako razblaženoj formi, ne drže pažnju i teško postaju vesti. Ne zbog neke velike zavere, mada predrasuda svakako ima, već zbog prirode ljudske pažnje koja će prednost dati retkim i dramatičnim događajima, kao i onima koji ih se direktno tiču.

Stoga je još mnogo opasnije preduzimati krupne korake suprotne sopstvenom interesu a zarad nade da će, ako je korak dovoljno radikalan, predstava oSrbiji najzad postati pozitivna.Eventualno srpsko priznanje Kosova, na primer, niko u Americi ne bi ni primetio, a još manje zapamtio i cenio. Po svom psihološkom efektu, čak i tako traumatičan potez je manje zanimljiv od ambasade u plamenu – a da i ne pominjem fotografije najnovije bebe Andželine Džoli, sa kojima bi se borio za pažnju.

U nekom metafizičkom smislu sve to nije fer i gnev onih koji u ovome vuku deblji kraj je uglavnom razumljiv. Ali iole objektivno sagledavanje sopstvenog iskustva nedvosmisleno ukazuje da je promeniti tuđe mišljenje ekstremno teško, a kad to mišljenje po tog drugog još i nema nikakve ozbiljne posledice, onda je na granici nemogućeg. Loše vesti iz Srbije predstavu o Srbiji mogu da pokvare, što može da bude veoma opasno i to treba svakako izbeći. Ali dobre vesti treba stvarati zbog same Srbije, a ne zato da bi neko o njoj popravio mišljenje, jer to je siguran put u velika razočaranja.

Psiholog