Ultimatum Ukrajini istekao, Rusija napreduje na frontu

Ukra­jin­ski pred­sed­nik Vo­lo­di­mir Ze­len­ski iz­ja­vio je da je od Mo­skve do­bio ul­ti­ma­tum da po­vu­če svo­je tru­pe iz Don­ba­sa u ro­ku od dva me­se­ca. Usko­ro je sti­gao i svo­je­vr­sni de­man­ti. Po­ja­šnje­no mu je: rok je – „ko­li­ko ju­če”! Ne­ma sum­nje da je pr­vi Ukra­ji­nac do­bra­no sa­te­ran u ćo­šak. Na­kon gu­bit­ka po­dr­ške od stra­ne ame­rič­kog ko­le­ge Do­nal­da Tram­pa, ma­ne­var­ski pro­stor mu je su­žen do te me­re da se sva­ki nje­gov bu­du­ći po­tez vi­di is­klju­či­vo kao po­ku­šaj da se od­lo­ži ne­mi­nov­no, a to je pot­pu­ni voj­ni po­raz.

Dok su oči ce­log sve­ta upe­re­ne na Bli­ski is­tok i po­ku­ša­je SAD da za se­be pri­gra­be ne­ka od naj­va­žni­jih iz­vo­ri­šta ener­ge­na­ta, dok fa­bri­ke sta­ju usled manj­ka po­gon­skog go­ri­va, a pred ben­zin­skim pum­pa­ma se stva­ra­ju re­do­vi bez kra­ja, sud­bi­na Ukra­ji­ne kao da ma­lo ko­ga in­te­re­su­je. Pa čak i onu po­lo­vi­nu nje­nog sta­nov­ni­štva ko­ja je, be­že­ći od ra­ta, uto­či­šte na­šla iz­van gra­ni­ca svo­je do­mo­vi­ne.

Pre­go­vo­ri Mo­skve, Va­šing­to­na i Ki­je­va o even­tu­al­nom mi­ru i raz­gra­ni­če­nju iz­me­đu dve naj­ve­će evrop­ske dr­ža­ve već du­že vre­me su na če­ka­nju. U me­đu­vre­me­nu, bor­be ne je­nja­va­ju, a Ru­si­ja be­le­ži sva­ko­dnev­na na­pre­do­va­nja. Ta­ko je pre ne­ki dan ob­zna­nje­no da je Lu­gansk, va­žan deo Don­ba­sa, u pot­pu­no­sti pod kon­tro­lom ru­skih voj­ni­ka.

Na­pre­do­va­nje ru­skih tru­pa ja­san je sig­nal Mo­skve da je sva­ka ve­ra u pre­go­vo­re o mi­ru sa Ze­len­skim, prak­tič­no, za­mr­la. Da li će se u Ki­je­vu po­ja­vi­ti ne­ko ko bi re­al­ni­je gle­dao na de­ša­va­nja na fron­tu, za sa­da osta­je da se vi­di. Ka­ko god, sve po­me­nu­to mo­glo bi za po­sle­di­cu da ima is­po­sta­vlja­nje no­vih, da­le­ko te­žih, zah­te­va iz Kre­mlja, pa i iz­la­zak iz okvi­ra za­cr­ta­nih to­kom su­sre­ta Do­nal­da Tram­pa i Vla­di­mi­ra Pu­ti­na pre ne­ko­li­ko me­se­ci na Alja­sci.

Ru­ski us­pe­si na bo­ji­štu uka­zu­ju i na mo­gu­će ši­re po­sle­di­ce po bez­bed­nost u ce­loj Evro­pi. Za­pad­na voj­na ali­jan­sa NA­TO po­ka­za­la je vid­no ne­je­din­stvo i ne­sprem­nost za ve­ća voj­na an­ga­žo­va­nja. Pre sve­ga, van gra­ni­ca ze­ma­lja ko­je ga či­ne. Ame­rič­ko-izra­el­skim an­ga­žo­va­njem na Bli­skom is­to­ku za­pad­ni voj­ni sa­vez je vid­no uz­dr­man.

I što je mno­go va­žni­je, pu­ko­ti­ne u je­din­stvu, ko­je su po­če­le da se na­zi­ru, sve te­že se sa­ni­ra­ju. To­ga su sve­sni i u Va­šing­to­nu i u Bri­se­lu, što za re­zul­tat ima sve če­šće ne­sa­gla­sno­sti po pi­ta­nju svet­skih de­ša­va­nja. Vr­lo otvo­re­no pro­ti­vlje­nje ali­jan­se da od­luč­no sta­ne iza SAD i Izra­e­la (part­ne­ra ali­jan­se, ali ne i čla­na) u ra­tu u Za­li­vu na to ne­dvo­smi­sle­no uka­zu­ju.

Sve po­me­nu­to do­dat­no je oso­ko­li­lo Mo­skvu ko­ja tra­ži pot­pu­no po­vla­če­nje ukra­jin­ske voj­ske iz ce­log Don­ba­sa. Po­ku­ša­ji Ukra­ji­na­ca da što du­že dr­že li­ni­ju fron­ta sve vi­še sla­be, a po­moć sa evrop­ske stra­ne ote­ža­na je eko­nom­skim ne­da­ća­ma na za­pa­du kon­ti­nen­ta po­ten­ci­ra­nim sko­kom ce­na ener­ge­na­ta iza­zva­nim de­ša­va­nji­ma u Ira­nu i za­tva­ra­njem Or­mu­skog mo­re­u­za.

Oči­gled­no, sud­bi­na Ukra­ji­ne ne­po­vrat­no iz­la­zi iz fo­ku­sa in­te­re­so­va­nja Evro­plja­na. To mo­že da se vi­di i u od­no­su pre­ma iz­be­gli­ca­ma iz dru­ge po ve­li­či­ni ze­mlje na kon­ti­nen­tu. Ogro­man broj onih ko­ji, na ovaj ili onaj na­čin, po­ku­ša­va­ju da na­đu uto­či­šte na Za­pa­du, ma ko­li­ko u po­čet­ku imao po­zi­tiv­ne efek­te, to­kom pro­te­kle če­ti­ri go­di­ne pre­tvo­rio se u pra­vu noć­nu mo­ru. Pa čak i na bez­bed­no­snom pla­nu.

U Evro­pi već uve­li­ko raz­mi­šlja­ju ka­ko da stva­ra­nje sop­stve­nih oru­ža­nih sna­ga uklo­pe u at­mos­fe­ru bla­go­de­ti po­re­me­će­ne upra­vo na­glim pri­li­vom imi­gra­na­ta. Jed­na­ko onim iz Ukra­ji­ne kao, još vi­še, do­đo­ši­ma iz azij­skih ze­ma­lja. Kom­pakt­nost za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je na te­škom je is­pi­tu. Sve ono što je to­kom isto­ri­je gra­đe­no sna­gom oruž­ja, sa­da pa­da pred sa­mom či­nje­ni­com da im je ve­kov­ni pro­tiv­nik do­šao na prag pro­stim po­ka­zi­va­njem imi­grant­skih pa­pi­ra.

Na za­pa­du kon­ti­nen­ta su sa pu­no raz­lo­ga po­če­li da se pi­ta­ju ka­ko da se no­se sa oni­ma ko­ji su na­vi­kli da ži­ve (ve­o­ma) skrom­no, ra­de za tro­stru­ko ni­že pla­te, ali pro­mo­vi­šu svo­je vred­no­sti do­ne­te iz ze­ma­lja iz ko­jih su po­te­kli, ve­ru­ju u dru­ge bo­go­ve… Ta­ko gle­da­no ukra­jin­ske pri­do­šli­ce ima­ju još i „naj­e­vrop­ski­je li­ce”. Ali ka­ko ve­ro­va­ti oni­ma ko­ji ni­su bi­li sprem­ni da pri­hva­te zlu sud­bi­nu svo­je do­mo­vi­ne i osta­nu u njoj. Ka­ko će se on­da, ka­da za to do­đe vre­me, oni od­no­si­ti pre­ma ze­mlji ko­ja im je pru­ži­la uto­či­šte?

Sve po­me­nu­te di­le­me mo­ra­ju da se na­đu na sto­lu is­pred onih ko­ji će od­lu­či­va­ti o bu­duć­no­sti na­šeg kon­ti­nen­ta. Bi­lo no­vim ra­to­va­njem, bi­lo ra­zum­nim mi­rom. To­ga su sve­sni i u Mo­skvi. Ali se na­me­će za­klju­čak da su na ta­kav raz­voj do­ga­đa­ja ta­mo sprem­ni­ji ne­go nji­ho­vi even­tu­al­ni sa­go­vor­ni­ci po za­pad­nim pre­sto­ni­ca­ma.

Sva­ki rat je do­bra lek­ci­ja. I za po­bed­ni­ka i za gu­bit­ni­ka. Ukra­jin­ski su­kob i onaj na Bli­skom is­to­ku su mno­go to­ga po­re­me­ti­li. A ni je­dan ni dru­gi, za sa­da, ni­su uvu­kli svet u ko­šma­re vi­đe­ne to­kom 20. ve­ka, ali mno­gi za­ključ­ci se sa­mi na­me­ću.