Radni staž i 65.000 dinara

Zakon roditelj-negovatelj, čiji je nacrt nedavno usvojila radna grupa Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, omogućiće roditeljima sa statusom negovatelja da ostvare pravo na mesečnu naknadu od 65.000 dinara i uplatu poreza i doprinosa, čime bi ukupan bruto iznos premašio 90.000 dinara, izjavila je ministarka Milica Đurđević Stamenkovski. Kako je naglasila, zakon roditelj-negovatelj omogućiće sistemsku podršku porodicama koje brinu o deci sa smetnjama u razvoju. „Ovim zakonom nezaposleni roditelji sa statusom roditelj-negovatelj stiču penzijsko, zdravstveno i socijalno osiguranje, a samim tim i pravo na radni staž”, navela je ministarka Đurđević Stamenkovski za „Novosti”, preneo je Tanjug.

Prema njenim rečima, deca koja ostvaruju pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć nastaviće da primaju 41.000 dinara mesečno, s tim što se taj iznos usklađuje sa indeksom rasta potrošačkih cena, odnosno povećava dva puta godišnje. Ministarka je pojasnila da, kada dete navrši 18 godina, stručna komisija procenjuje da li je neophodno da se roditeljska nega nastavi u istom intenzitetu.

„Samim tim, kada postoji potreba, produžava se pravo na status roditelja-negovatelja. To važi i za roditelje punoletne dece, bez obzira na to da li je detetu ukinuta ili nije ukinuta poslovna sposobnost”, navela je ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Dodala je da u prethodnoj verziji koja se našla pred poslanicima u Skupštini ovakvo pravo nije bilo omogućeno.

Naglasila je da se uvođenjem statusa roditelj-negovatelj ne ukidaju drugi vidovi podrške, odnosno usluge u zajednici, kao što su lični pratilac i dnevni boravak.

Kada je reč o zaposlenim roditeljima, ministarka Đurđević Stamenkovski je rekla da oni imaju mogućnost da im poslodavac uplaćuje poreze i doprinose jer su radno angažovani, što znači da njihov formalan posao nije dvadesetčetvoročasovna briga o detetu. „Cilj ovog zakona je pre svega da pomogne roditeljima koji su u potpunosti sprečeni da rade, koji su vezani za kuću i krevet svoje dece. Do 18. godine deteta svi roditelji koji su nezaposleni će imati prava. Od 18. godine će postojati komisija koja će utvrditi da li je neophodno da se ta nega nastavi. U najvećem broju slučajeva jeste neophodna, ali postoje izuzeci kada lekarska komisija proceni da je dete sposobno za rad”, navela je ona dodajući da bi zakon trebalo u ovoj godini da počne da se primenjuje.

Odgovarajući na pitanje o čemu će biti najviše diskusija tokom javne rasprave o nacrtu ovog zakona, ministarka je ocenila da će prigovarati oni „koji možda nemaju iskrenu želju da se ovaj zakon usvoji, a to su oni koji i u ovoj temi vide podlogu za svoje političko delovanje”.

Naime, usvajanjem Nacrta zakona roditelj-negovatelj otvara se javna rasprava tokom koje će stručna i šira javnost imati priliku da iznesu svoje predloge i sugestije. Nakon javne rasprave nacrt zakona biće upućen Vladi Srbije na usvajanje, a potom i Narodnoj skupštini na razmatranje, a Ministarstvo će u saradnji sa svim relevantnim akterima nastaviti intenzivan rad na unapređenju teksta zakona, sa ciljem da se prvi put na sveobuhvatan i održiv način uredi položaj roditelja-negovatelja u našoj zemlji.

Roditelji dece sa smetnjama u razvoju ističu da je svaka finansijska pomoć države dobrodošla, ali dodaju da su pojedine odredbe ovog nacrta zakona diskriminišuće. Kako u razgovoru za „Politiku” ističe Milica Nikolić, predsednica Udruženja „Bazi Mili”, koje se zalaže za poboljšanja položaja dece i mladih sa smetnjama u razvoju, nacrtom zakona predviđeno je da status negovatelja dobiju samo roditelji koji ne rade, odnosno samo oni čija deca dobijaju uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, čime se stavljaju u neravnopravan položaj oni roditelji koji dobijaju samo „osnovnu” naknadu za tuđu negu i pomoć, kojih je takođe puno.

„Ja imam četvoro dece i već godinama ne radim zbog sina koji ima autizam. Nama je svaki dinar dobrodošao, ali važno je razumeti da je iznos koji je opredeljen za roditelja-negovatelja mala suma za odgajanje dece sa smetnjama u razvoju. Moje dete ide kod logopeda tri puta nedeljno i to premašuje iznos od 65.000 dinara. Deca sa smetnjama u razvoju često se nalaze na posebnom režimu ishrane i potrebni su im lekovi koji se često ne nalaze na ’pozitivnoj listi’, odnosno pomagala ako imaju fizički invaliditet”, navodi ona.

Prema rečima naše sagovornice, ovim nacrtom zakona roditelji se onemogućavaju da imaju bilo kakvu zaradu i stavljaju u situaciju da biraju između posla i brige o deci, a naknada koju će dobijati na ime statusa negovatelja ne omogućava im da adekvatno brinu o deci.

„Rešenje nije da roditelj ne radi i dobija novac za to što 24 časa dnevno boravi sa detetom, niti je zdravo da roditelj i dete budu upućeni jedno na drugo 365 dana u godini. Rešenje je u razvijanju usluga u zajednici koje na sebe preuzimaju brigu o detetu sa smetnjama u razvoju, kao što su personalni asistenti, male domske zajednice, stanovanje uz podršku... Deca sa navršenim punoletstvom gube pravo na personalnog asistenta i praktično postaju nevidljivi za sistem, a kako godine prolaze, roditelji su sve nemoćniji i sve su manje u stanju da brinu o detetu, odnosno odrasloj osobi sa smetnjama u razvoju”, ocenila je Nikolićeva.

Ana Knežević, predsednica Udruženja „Evo ruka”, koje su osnovali roditelji dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, ističe značajnom činjenicu da se zakonom definiše institut negovatelja, ali je takođe saglasna s tim da su roditelji dovedeni u situaciju da biraju između otkaza i rada, jer status negovatelja mogu da dobiju samo nezaposleni roditelji.

„Nismo uspeli da se izborimo za pravo da dodatno prihodujemo i da roditelji-negovatelji imaju pravo na polovinu radnog vremena, što je šteta i za nas i za državu – sa jedne strane, status nezaposlene osobe nas sprečava da podižemo kredite, a sa druge strane država ostaje bez poreza i doprinosa. To znači da mi predstavljamo veći teret državi ako ne radimo. Međutim, ako imamo na umu činjenicu da polovina roditelja dece sa smetnjama u razvoju ne radi, roditelj-negovatelj je dobro zakonsko rešenje, a verujem da će se za ovaj status opredeliti i roditelji koji primaju minimalac”, smatra Kneževićeva.

Marija Marjanović, predsednica udruženja „Best badis Srbija”, koje okuplja osobe sa intelektualnim i razvojnim smetnjama, takođe skreće pažnju na činjenicu da je ovim nacrtom zakona predviđeno da status negovatelja mogu da steknu samo roditelji koji primaju uvećanu tuđu negu i pomoć.   

„Većina dece sa Daunovim sindromom ostvaruje pravo na osnovnu tuđu negu i pomoć, koja iznosi svega 12.000 dinara, što ne pokriva ni tri odlaska kod logopeda mesečno, a usluga ličnog pratioca prestaje sa punoletstvom deteta.

Finansijska davanja koja su predviđena ovim zakonom ne pokrivaju ni deo mesečnih troškova koje imaju porodice dece sa smetnjama u razvoju. Ja sam majka blizanaca od kojih je jedno sa Daunovim sindromom, a drugo je urednog razvoja, i nadala sam se da će mi zakon omogućiti da radim ’parttajm’ posao na kojem ću provoditi četiri sata dnevno i dopuniti porodični budžet. Nismo mi ljudi koji traže hleba preko pogače, ali važno je razumeti da odgajanje deteta sa smetnjama u razvoju često košta dva ili tri puta više nego odgajanje deteta urednog razvoja. To ne može da podmiri iznos od 65.000 dinara, a naknadu za uvećanu negu i pomoć, koja iznosi oko 40.000 dinara, ne treba mešati sa naknadom za roditelja-negovatelja, jer je to pravo deteta. Postoje primeri dobrih praksi iz regiona u kojima država nadoknađuje novčanu razliku od četiri sata”, navela je ona.