„Cr­ne pti­ce" nad Beogradom

„Ve­li­ki grad duž Du­na­va de­lo­vao je kao plam­te­ća buk­ti­nja. Pla­me­ni je­zi­ci iz­ne­na­da su iz­bi­ja­li, na­krat­ko ble­šta­li i po­la­ko zga­snu­li. Iz­ne­na­da su te­ški obla­ci di­ma kre­nu­li da se ko­vi­tla­ju pre­ma go­re, uvi­ja­ju­ći se, ta­la­sa­ju­ći, vr­te­ći se u ne­bo i pri­tom u svo­jim cr­nim utro­ba­ma re­flek­to­va­li lju­ti­ti pla­men ko­ji mo­ra da je bio vi­dljiv sa ne­ko­li­ko sto­ti­na ki­lo­me­ta­ra u bes­kraj­noj rav­ni­ci...” Ovo sve­do­čan­stvo jed­nog od pre­ži­ve­lih pi­lo­ta Še­stog lo­vač­kog pu­ka rat­nog va­zdu­ho­plov­stva Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je naj­bo­lje opi­su­je tra­ge­di­ju ko­ja je pre tač­no 85 go­di­na, u zo­ru 6. apri­la 1941, za­de­si­la Be­o­grad. Jer, to­ga ju­tra Be­o­grad je do­ži­veo jed­nu od naj­ve­ćih ne­sre­ća u svo­joj, iona­ko tra­gič­noj i ra­to­vi­ma obe­le­že­noj isto­ri­ji – na­ci­stič­ko bom­bar­do­va­nje.

Ova ak­ci­ja, u ne­mač­kim voj­nim kru­go­vi­ma po­zna­ta kao „Ope­ra­ci­ja od­ma­zda” bi­la je ka­zna za voj­ni puč od 27. mar­ta, u ko­jem je obo­re­na vla­da ko­ja je pot­pi­sa­la „Troj­ni pakt” sa si­la­ma Oso­vi­ne, što je Hi­tler do­ži­veo kao lič­nu uvre­du i po­ni­že­nje. Ujed­no, njo­me je po­čeo na­pad na Ju­go­sla­vi­ju ko­ji je po­sle 11 da­na za­vr­šen oku­pa­ci­jom ze­mlje.

Bi­la je ne­de­lja, sun­ča­no pro­leć­no ju­tro oko 6.30 ča­so­va. U gra­du je ve­ći­na ži­te­lja još spa­va­la ili se na­la­zi­la kod svo­jih ku­ća, oni naj­vred­ni­ji su već iza­šli na uli­ce. Od­jed­nom su se za­ču­li za­glu­šu­ju­ći zvu­ci mo­to­ra, a na ne­bu se po­ja­vi­le „cr­ne pti­ce”. Ma­da je ubr­zo po­sle pre­vra­ta od 27. mar­ta po­sta­lo ja­sno da je na­pad na­ci­stič­ke Ne­mač­ke i nje­nih sa­ve­zni­ka sve iz­ve­sni­ji, a ve­čer­nje pro­be za­mra­či­va­nja uli­ca re­dov­na stvar, nji­ho­va po­ja­va ipak je za­te­kla Be­o­gra­đa­ne. Jer, ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je Be­o­grad je bio pro­gla­šen slo­bod­nim (ne­bra­nje­nim) gra­dom, a vla­sti su da­va­le iz­ja­ve da Ju­go­sla­vi­ja i po­sle pro­me­na osta­je u mi­ru, po­sve­će­na sa­rad­nji sa svi­ma, pa je kod lju­di još ti­nja­la na­da da do na­pa­da ne­će do­ći, bar ne to­li­ko br­zo.

Ali, još 27. mar­ta po pod­ne, ka­da su pri­sti­gle pr­ve ve­sti o pre­vra­tu ko­ji se tog da­na do­go­dio u Be­o­gra­du, u Ber­li­nu je odr­ža­no voj­no sa­ve­to­va­nje na naj­vi­šem ni­vou. Tom pri­li­kom Hi­tler je na­re­dio svo­jim ge­ne­ra­li­ma da Ju­go­sla­vi­ju ka­zne i ras­par­ča­ju, od­no­sno da za­jed­no sa svo­jim sa­ve­zni­ci­ma – Ita­li­jom, Ma­đar­skom i Bu­gar­skom na­pad­nu i oku­pi­ra­ju ze­mlju. I vi­še od to­ga – na­re­dio je da Be­o­grad, ko­ga je sma­trao cen­trom po­bu­ne (a srp­ske ofi­ci­re glav­nim kriv­ci­ma za puč) bu­de jed­na od glav­nih me­ta. To je ura­dio ka­ko bi u glav­nom gra­du, cen­tru voj­nih i ci­vil­nih vla­sti, iza­zvao pa­ni­ku, a ti­me i „ubio” že­lju za da­ljim ot­po­rom, ali i da bi na­hra­nio svo­ju su­je­tu i ka­znio na­rod ko­ji je do­ži­vlja­vao kao ne­pri­ja­te­lja. Za ko­man­dan­ta ope­ra­ci­je od­re­đen je ge­ne­ral Alek­san­dar Ler, a za na­pad na pre­sto­ni­cu Ju­go­sla­vi­je iza­bra­ni su naj­bli­ži aero­dro­mi u Austri­ji, Ma­đar­skoj i Ru­mu­ni­ji.

Za­to su avi­o­ni ko­ji su se po­ja­vi­li iz­nad gra­da po­če­li da se­ju smrt, a sa­mo po­la sa­ta ra­ni­je Jo­zef Ge­bels, ne­mač­ki mi­ni­star pro­pa­gan­de, po­sred­stvom ra­di­ja je zva­nič­no ob­ja­vio rat Ju­go­sla­vi­ji. U „ka­zne­nu eks­pe­di­ci­ju” na Be­o­grad kre­nu­la su 484 avi­o­na, me­đu ko­ji­ma su po­lo­vi­nu či­ni­li bom­bar­de­ri (zlo­gla­sne „štu­ke”), dok su osta­lo bi­li lov­ci i pra­ti­o­ci. Nji­ma se su­prot­sta­vio ču­ve­ni Še­sti lo­vač­ki puk ju­go­slo­ven­skog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, či­ji su pi­lo­ti po­ka­za­li ve­li­ku hra­brost i ro­do­lju­blje. Ali, oni su ras­po­la­ga­li sa­mo sa če­tr­de­se­tak sa­vre­me­nih bor­be­nih avi­o­na, ta­ko da ni­su mo­gli pru­ži­ti zna­čaj­ni­ji ot­por. Ve­ći­na njih po­le­te­la je sa voj­nog aero­dro­ma u Ze­mu­nu, a u toj bor­bi 11 ju­go­slo­ven­skih pi­lo­ta iz­gu­bi­lo je ži­vot.

Be­o­grad je tog 6. apri­la 1941. bom­bar­do­van u tri na­le­ta. Pr­vi je po­čeo oko 6.30 ča­so­va, dru­gi oko 10, a tre­ći po pod­ne. Bom­bar­do­va­nje je na­sta­vlje­no i na­red­nih da­na, a na grad je ba­če­no vi­še od 440 to­na bom­bi raz­li­či­te sna­ge i ve­li­či­ne. Po­sle­di­ce su bi­le uža­sne. Pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma, po­gi­nu­lo je 2.274 lju­di, ma­da su ne­ke pro­ce­ne go­vo­ri­le da je i vi­še od tri hi­lja­de žr­ta­va. Lju­di su gi­nu­li na uli­ci, u svo­jim ku­ća­ma, na rad­nim me­sti­ma, ali i u sklo­ni­šti­ma. Ta­ko su bom­be ko­je su po­go­di­le sklo­ni­šta kod Vaz­ne­senj­ske cr­kve, na Ta­šmaj­da­nu i u Ka­ra­đor­đe­vom par­ku od­ne­le naj­ve­ći broj žr­ta­va. Utvr­đi­va­nje tač­nog bro­ja po­gi­nu­lih ote­ža­va­la je či­nje­ni­ca da je­dan broj njih ni­je ni­ka­da iden­ti­fi­ko­van. Ta­ko je, u okvi­ru No­vog gro­blja, po­sle ra­ta po­dig­nu­to Spo­men-gro­blje stra­da­lih u še­sto­a­pril­skom bom­bar­do­va­nju u ko­jem se na­la­ze be­ton­ske plo­če sa ime­ni­ma 646 iden­ti­fi­ko­va­nih žr­ta­va, ali i po­da­ci o 1.361 ne­i­me­no­va­noj žr­tvi, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i 59 de­ce.

Bom­be su pa­da­le po ce­lom gra­du, ta­ko da ni­je bi­lo uli­ce ko­ja je osta­la po­šte­đe­na. Ipak, naj­vi­še je stra­dao cen­tar gra­da, ko­ji je bio i naj­gu­šće na­se­ljen, dok su pred­gra­đa ne­što bo­lje pro­šla. Po­go­đe­ni su mno­gi zna­čaj­ni objek­ti, ka­ko voj­ni ta­ko i ci­vil­ni, stra­da­le su zgra­de Vr­hov­ne ko­man­de, ka­sar­na Gar­de na Top­či­de­ru, zgra­da rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ali i Že­le­znič­ka sta­ni­ca, Po­šta, Sta­ri dvor, mi­ni­star­stva, Pa­la­ta „Al­ba­ni­ja”, kao i dru­ge jav­ne, kul­tur­ne i ver­ske usta­no­ve... Po­seb­no tra­gič­no bi­lo je bom­bar­do­va­nje zgra­de Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke na Ko­san­či­će­vom ven­cu, ko­ja je do te­me­lja sru­še­na i u ko­joj je iz­go­re­lo oko 350.000 knji­ga, me­đu ko­ji­ma su bi­li i mno­gi sta­ri ru­ko­pi­si ne­pro­ce­nji­ve vred­no­sti...

U bom­bar­do­va­nju je pot­pu­no po­ru­še­no 627 zgra­da, ve­o­ma ošte­će­no oko 1.600, a de­li­mič­no oko 6.800, što je či­ni­lo po­lo­vi­nu stam­be­nog fon­da. Na po­čet­ku bom­bar­do­va­nja po­go­đe­na je i zgra­da Elek­trič­ne cen­tra­le, kao i po­stro­je­nja vo­do­vo­da, ta­ko da je grad ubr­zo ostao bez stru­je i vo­de, a to je do­dat­no ote­ža­va­lo ži­vot, ali i one­mo­gu­ća­va­lo ga­še­nje po­ža­ra. Stra­da­la je i sa­o­bra­ćaj­na in­fra­struk­tu­ra. Ta­ko je,  pre­ma ne­kim pro­ce­na­ma, od 104 tram­vaj­ske kom­po­zi­ci­je stra­da­lo ili ošte­će­no 76 tram­va­ja (dve tre­ći­ne vo­znog par­ka), kao i po­lo­vi­na od osam­de­se­tak grad­skih auto­bu­sa...

Zbog to­ga je već pr­vih da­na po­sle bom­bar­do­va­nja ve­li­ki broj ži­te­lja na­pu­stio grad. Sa­mo bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da ni­ka­da ni­je bi­lo sni­mlje­no, ali nje­go­ve po­sle­di­ce je­su... Uči­nio je to ki­no-ama­ter Ra­do­mir Mi­loj­ko­vić u da­ni­ma po­sle bom­bar­do­va­nja, a pre ula­ska ne­mač­kih tru­pa. Nje­go­vi snim­ci, ali i broj­na po­tre­sna sve­do­če­nja Be­o­gra­đa­na ko­ji su pre­ži­ve­li ovaj do­ga­đaj osta­li su dra­go­ce­na sve­do­čan­stva. Ona go­vo­re o nje­go­voj bru­tal­no­sti, po­sle­di­ca­ma i ka­rak­te­ru, ali i o slo­bo­dar­skom du­hu i ot­po­ru na­šeg na­ro­da. Kao i o sud­bi­ni gra­da ko­ji je u svo­joj isto­ri­ji 44 pu­ta bio bom­bar­do­van, ali ko­ji je uvek na­la­zio sna­ge da iz ta­kvih ne­sre­ća iza­đe kao po­bed­nik i po­sta­ne ve­ći i lep­ši ne­go ra­ni­je.