Da li smo već u svetskom ratu

Od početka rusko-ukrajinskog rata lebdela je zebnja da li će biti svetskog rata i nada da ga neće biti. Moram reći s pravom, jer su se suprotstavila dva dominantna vojna potencijala na svetu: Rusija, sa najvećim nuklearnim vojnim kapacitetom, i Ukrajina, uz punu podršku NATO-a sa SAD na čelu. Međutim, kako je Rusija napadom na Ukrajinu radi sprečavanja daljeg širenja NATO-a i dominacije i u njenoj interesnoj sferi, de fakto potvrdila realpolitičku multipolarnost, karakter ovog rata već je predstavljao i predstavlja svojevrsnu globalnu raspodelu moći s elementima globalnog sukoba velikih. Promena u SAD 2025. godine i s njom najava novog pristupa globalnim odnosima na bazi realpolitike i multipolarnosti dovela je do susreta Putina i Trampa na Aljasci i uvela nas u novi pristup koji suštinski podrazumeva konkretno delovanje velikih sila kroz proces prepakivanja globalnih odnosa i utvrđivanja sfera uticaja, koji većina s pravom kvalifikuje kao budući novi svetski poredak. Upravo to odražava ofanzivni nastup globalno dominantnih SAD, koje to žele i da ostanu, i administracije predsednika Trampa, a s geostrateškim globalnim značenjem (globalni carinski rat, Panamski kanal, Grenland, povratak na Monroovu doktrinu, unapređenje sankcionih politika, „preuzimanje” Kube) s konkretizacijom projekcije moći na primeru Venecuele i sada rata protiv Irana.

Otpor takvom nastupu, kao izraz dostignute multipolarnosti, već postaje vidljiv i odražavaju ga političke, diplomatske i neke manje vidljive aktivnosti ekononomsko-političko-vojnog karaktera koje sprovode glavni konkurenti SAD: Rusija, Kina, delom Indija, ali i regionalne sile, na primer Turska, Brazil, „nuklearni” Pakistan, Saudijska Arabija, čemu se na specifičan način zbog strateškog značaja transatlantskog savezništva priključuje i EU, a sve skupa u prilog tezi o već tekućem globalnom sukobu. Rusija već parira nastupu SAD kroz postojeću ukrajinsku geopolitičku temu i suzbijanje NATO faktora kao geopolitičkog instrumenta za dominaciju, potenciranjem kapaciteta i uloge energentskih i drugih resursa, te uključenjem u podršku Iranu, Kubi, u objektivno i funkcionalno mogućim razmerama. Kina, opet, s pozicije realno dominirajuće ekonomske moći s odgovarajućim mehanizmima.

Dakle, kad se posmatraju očigledne razmere tekućeg sukoba na geopolitičkom, geoekonomskom, ideološkopolitičkom planu onda teza o svetskom ratu već sada ima potporu. Geopolitička dimenzija već je na sceni kroz tekuća osvajanja pozicija i definisanja sfera uticaja primenom gole sile s nedvosmisleno jasno izraženim ciljem i interesom za dominaciju (Venecuela, Iran, prostor Zaliva), uz najavu novih po istom modelu (Kuba, moguće Grenland). Na geoekonomskom planu, tu je carinski rat koji SAD sprovode bez izuzetka i naročito nastojanje da se obezbedi puna kontrola nad energentima na globalnom nivou, što omogućava važnu stratešku dominaciju u svakom pogledu. „Preuzimanje” Venecuele kao najvećih rezervi nafte, sankciona politika prema Rusiji u domenu energenata, kontrola Irana i Zaliva s energentskim potencijalima globalnih razmera nedvosmislene su potvrde ciljeva i namera SAD u ekonomskoj sferi željene dominacije. Ideološko-politički plan je već otvoren osporavanjem doskora načelno dominirajućeg liberalno-demokratskog svetskog poretka zasnovanog na pravilima. U vezi s ovim indikativno je da je osporavanje dobilo posebnu dimenziju opredeljenjem nove administracije SAD za „tradicionalne vrednosti”, čime je korpus argumenata zapadnog bloka u odbrani dosadašnjeg znatno oslabljen. Inače, sama tema demokratije i njenih osnova već je teorijskopolitički veoma dinamična u intelektualnim krugovima širom sveta s kritičkim pogledima na njene interpretativne osnove i pojavne oblike.

Istovremeno su u znatnoj meri skrajnute UN kao garant svetskog poretka zasnovanog na Povelji i njenim principima, zatim i međunarodno pravo i njegovih 10 vodećih principa (poštovanje suvereniteta, nemešanje, ravnopravnost, vladavina međunarodnog prava, itd.), osim „po potrebi”, od slučaja do slučaja, u interpretaciji i skladu s ciljevima posednika i korisnika moći.

Treba dodati i da je ceo koncept kolektivne bezbednosti u preispitivanju, kako zbog nefunkcionalnosti OUN, kao ključnog globalnog garanta s odgovarajućim mehanizmima (SB, glava 7 Povelje, međunarodne snage), tako i onih pojedinačnih mehanizama kao što je NATO, sistem garancija SAD i VB u Zalivu, regionalni sistemi i mehanizmi kao što su ODKB, ŠOS i sl.

Nedostaje direktna vojnokonvencionalna dimenzija s nuklearnim potencijalom kako bi svetski rat mogao da bude kompletiran. Sredstva odvraćanja glavnih velikih su u toj meri uverljiva, tako da namere da se i u tom pravcu krene još imaju racionalna ograničenja, ali tekuće pripreme (trka u naoružanju, dominacija vojnoindustrijskog kompleksa, ambiciozni ratni ciljevi i njihov problem ostvarivanja, itd.), nažalost, sugerišu zaključak da ni ova komponenta na kraći i srednji rok nije isključena. Već dostignute posledice rata u Ukrajini, Iranu i Zalivu pokazuju da granice eskalacije u više dimenzija s globalnim posledicama tek predstoje.

Dakle, tekući sukobi i u odsustvu konkretnog konvencionalnog sukoba velikih, ipak imaju višedimenzionalne karakteristike globalnog rata u više sfera koje proizvode negativne posledice na celinu sveta. U suštinskom smislu na sceni je ponovno uspostavljanje ravnoteže snaga u izmenjenim multipolarnim odnosima velikih sila, kao ključnog garanta globalne bezbednosti i od toga zavisi kompletan odgovor na pitanje iz naslova teksta. Naprosto istorija potvrđuje da nema drugih formula koje bi tu bezbednost mogle da garantuju osim ravnoteže snaga na realnim osnovama na tekućem nivou dostignutih moći glavnih svetskih sila i aktera.

*Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista