Zle pare
Kad čujete da je Narodna banka Srbije povukla prvu tranšu od 266 miliona evra od Međunarodnog monetarnog fonda (čiji zamenik generalnog direktora boravi u Beogradu), što je dve trećine od ukupnih 400 i kusur miliona evra odobrenog zajma, znajte da je došlo do ozbiljnog loma u našoj ovogodišnjoj ekonomskoj politici. Ovim rečima guverner NBS Radovan Jelašić je nedavno najavio moguć, nimalo veseo, sled događaja u našoj ekonomskoj zbilji tokom prvog tromesečjai bez zazora upozorio na ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo u uslovima svetske recesije.
To što neko ne vidi i neće da se suoči sa veoma ozbiljnim ekonomskim izazovima, pa seje maglu gde god stigne, ne znači da smo izvan sveta i veka. Ako jedan „Majkrosoft” otpušta pet hiljada radnika, da li je ekonomski i politički osnovano da naši pojedini ministri i dalje govore o Srbiji koju će recesija zaobići, o rastu bruto domaćeg proizvoda od 3,5 odsto i inostranoj kreditnoj podršci kakvu ni lane nismo imali. Mnogo je, kako reče guverner Jelašić, otvorenih pitanja i sudbinskih „ako” da bismo mogli bez težih posledica da promaknemo ovu poslovnu godinu.
Naš problem, kako kaže, nije samo pitanje da li ćemo i kako smoći pet do šest milijardi evra kapitala (inače, veći deo tih para nam je potreban da servisiramo deficit platnog bilansa sa svetom), već – i pre svega – šta će se dogoditi ako rast našeg BDP-a bude manji od planiranih 3,5 odsto. Sa ovim rastom u našoj ekonomiji ušli smo u sve budžetske i druge računice. Ako tolikog kolača ne bude, nema ni svega ostalog. Tih 3,5 odsto za većinu evropskih zemalja je pravo čudo, naravno ako ga dostignemo, jer su mnogi u Evropi realno ispod pozitivne nule. Pri tome, međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da naši priželjkivani procenti rasta BDP za velike zemlje, poput Nemačke, Francuske ili Italije, nisu ni koliko njihovi promili. Ali, ovog puta nije reč o tome. Bitno je da budemo u pozitivnoj zoni. I to bi bilo nešto, ali guverner se pribojava da to neće biti – moguće.
Zašto?
Strani investitori, kreditori, pa i banke, još nisu pronašli odgovore za opasnu recesionu „igranku” kod kuće. Tako se pronose glasovi da „Fijat” odlaže unošenje kapitala i pokretanje montažne trake u Kragujevcu za deset meseci. S druge strane stižu uveravanja da će sve, ipak, biti kako je ugovorom predviđeno. Ali, naš problem nije samo u „Fijatu”. Treba nam još „Fijata” da bismo stali na zelenu granu, a već smo prodali sve što je iole vredelo.
Šta je na redu? Mnogo je strepnje, a mi, osim maglovitih obećanja i principa, koji nam u ovoj situaciji nisu korisniji od „bogojavljenske vodice”, ništa konkretno nemamo, ako kula od karata od ovogodišnje ekonomske politike počne da se ruši.
Zato će biti dobro za sve nas ako niko do kraja ove godine, pa ni guverner, ne vidi pare od MMF-a, ali i s tim „zlim parama” mi nećemo pokrenuti našu malaksalu privredu, a još manje namiriti platne bilanse duboke kao Rimski bunar na Kalemegdanu. Potrebno je mnogo više, baš kao i ideja za svaki scenario – pogotovo rđav.