Sreću treba naći u miru i malim stvarima koje nas okružuju

Gost „Politikinog” podkasta bio je Stefan Đoković, pijanista, operski pevač i modni kreator koji kroz ton i tkaninu istražuje istu stvar – identitet, emociju i lični izraz. Ovaj umetnik spaja dva sveta koja na prvi pogled deluju potpuno nespojivo, a to su klasična muzika i visoka moda. U Londonu je studirao operu, a u Beogradu klavir. Nastupao je u „Karnegi holu” u Njujorku, ali i na velikim scenama u Rusiji, u Velikoj Britaniji i brojnim drugim zemljama, ali mu je, ipak, najdraži naš „Kolarac”. Svojevremeno je dobio priznanje za najboljeg mladog dizajnera u Dubaiju, a imao je i modne revije na prestižnim svetskim nedeljama mode.

– Nisam hteo da pravim kompromis između muzike i mode jer se moda „dogodila” dosta kasno u mom radu, kada sam imao 28 godina. To je bio izlet u vizualnu umetnost. Tada sam studirao operu u Londonu i bio sam okružen teatrima, kostimima i došao sam na ideju da osmislim kako bih mogao da pretočim operske kostime u nosive večernje haljine. Onda sam odlučio da ta prva kolekcija bude nazvana već u operi, da svaki izlaz na pistu bude drugooperska uloga ili operska scena i to je bilo dosta primećeno. Bilo mi je jako komotno u tom svetu u ulozi dizajnera i bio sam spreman da mnogo radim i učim jer nisam bio školovan dizajner. I drago mi je zbog toga jer mislim da bi me ta vrsta škole dosta nekako ukalupila, a mislim da, uz sve poštovanje prema ustanovama koje školuju mlade dizajnere, da to ne bi bilo za mene… Rešio sam da dam tome šansu i dobio sam jako brzo priliku da radim kao kostimograf za predstave. To je dosta uznapredovalo, a s obzirom na to da nemam naviku da nešto otprilike radim i da uvek u meni „proradi” perfekcionista, dosta sam se tome posvetio. Ali nisam hteo da zapostavim muziku, tako da sam nastavio paralelno da se time bavim. Neko bi rekao da nemam fokus i da svaštarim i često me pitaju to, ali znam da to nije istina jer onda pokažem rezultate – objasnio je Đoković.

Da li je teže da bude shvaćen u javnosti kao ozbiljan pijanista ili kao ozbiljan kreator?

– Muzika kao umetnost je definitivno mnogo kompleksnija. Zahteva, pre svega, veliko žrtvovanje vremena, energije, a nekad i zdravlja, veliko odricanje koje nekad dovede do uspeha, prihvatanja i razumevanja publike, a nekada i ne. Uvek se postavlja pitanje u kom procentu je tu bitan talent, a u kom rad, ali na kraju dana mislim da kome je suđeno da se bavi time i ko dobije dar da može da čini publiku srećnom na koncertima, u amfiteatrima i salama da treba da prati taj neki dar od boga. Današnje vreme je sve brže, sve manje se obraća pažnja na opštu kulturu i na klasičnu muziku koja se trudi da ide u korak sa vremenom. Ona mora da prati trendove i da dolazi do nove publike, a da pritom ne izgubi tradiciju, kvalitet i veličinu zbog koje opstaje 500 godina – naglasio je Đoković.

U današnje vreme mali je broj umetnika koji se bave klasičnom muzikom, a koji mogu da, na neki način, postanu zvezde i jako priznati, a da pritom nemaju neku instituciju ili neke ljude koji stoje iza njih. To je timski posao, kao i sport.

– Pa iza jednog Novaka Đokovića imate ogroman tim ljudi, iza svakog sportiste imate ljude koji zajedno s njima rade svakodnevno da bi oni mogli tih nekoliko sati na terenu ili u koncertnoj dvorani da budu to što jesu, toliko izvanredni. Mislim da je potreban veliki sistem podrške, a u tom sistemu se nalazi i mnogo finansija, ali opet i mnogo rada, mnogo sreće, mnogo snage i volje… Danas je malo operskih zvezda, dosta se retko pojave u odnosu na pop zvezde, malo je onih kao što je nekada bila Marija Kalas, a sada Ana Netrebko ili Nadin Sijera. Čini mi se da od ranog detinjstva nekako kroz školstvo zanemarujemo klasičnu muziku i generalno muzičko obrazovanje kao nešto što je nepotrebno. Bacamo stalno fokus na gomile nekih informacija koje, lično smatram, da nam često i nisu potrebne u toj meri u životu. Ali zato stalno zanemarujemo umetnost. A ona nas zapravo hrani kroz različite kanale, žanrove, svi imamo potrebu za njom konstantno i svi je konzumiramo na neki način – smatra Đoković.

Smrt oca bio mu je jedan od najtežih trenutaka u životu.

– Kada mi je otac preminuo pre dve godine, jedan određen period nisam mogao da stvaram. Posle gomile nekih stilskih koncerata i revija svi su očekivali da istim tempom nastavim i da ja uvek sve mogu. Ali prosto nisam mogao jer je bilo potrebno vreme da se konsolidujem, da odtugujem… Više sam živeo u nekom šoku nego što sam to baš tada gledao kao tugu. Ali, nažalost, na sve se čovek navikne… I onda sam dosta pronalazio snagu u tome razmišljajući šta bi on rekao ili kako bi on reagovao i koliko bi bio ponosan kako se moja cela porodica nosi sa time. I u tome sam nalazio snagu kao i u trenucima koje smo proveli on i ja zajedno, a bilo ih je puno… Kasnije mi se vratila i kreativnost, a onda to kad krene – ne staje. Kad uđem u taj umetnički mod, svašta mogu da stignem. Smrt dragih ljudi nam se svima dešava i možemo da se razumemo i, na kraju krajeva, da budemo tu jedni za druge, nema veze čime se bavimo jer svako oseća tugu, svako voli… Sve se u životu prevaziđe, pa i to… – otkrio je Đoković.

U podkastu je objasnio i da i dalje traži neki pravi recept za srećan život.

– Ali ono čemu sam najbliže došao do sada je da su važne male stvari. Ružne stvari nam se dešavaju, pa nam se dešavaju. I one su jako glasne. Loši ljudi su glasni. Zato ne smemo da dozvolimo da takve stvari zagluše lepotu običnosti i svakodnevice koja je zapravo sreća koju tražimo u ogromnim uspesima, u partnerima, u ne znam sve čemu… A ona je tu... Da li je to ovaj razgovor? Da li je to kad sami sednemo u parku, popijemo kafu? Stalno nešto ogromno očekujemo, ali od koga očekujemo, od koga tražimo i zašto to tražimo i zašto smatramo da su nam život, bog ili univerzum, ko god, dužni da nam to daju? Bitno je da se okrenemo negde ka sebi, da više težimo nekom miru nego što ćemo to zvati srećom. A ta neka egzaltiranost i prenaduvane emocije kako skoče tako i splasnu, ali neki mir i svakodnevica koja je kvalitetna, na koju mi možemo da utičemo svojim postupcima i odlukama, više je neka sreća kroz mir – rekao je Đoković.

Da li je tačna teza pojedinih kritičara da umetnik mora da pati da bi mogao da stvara nešto dobro?

– Ne mora da znači. Mi kada gledamo živote istorijskih ličnosti i onih iz sveta umetnosti gledamo sažet njihov život na par strana, ako čitamo biografiju. Istina je da ste kada prolazite kroz težak period okupirani različitim osećanjima, i da to „kipti” iz vas i to može nekome da bude okidač. Meni je lakše da stvaram u trenutku kada se dobro osećam, kada je moja porodica dobro – tada sam najsrećniji, najsposobniji i najfunkcionalniji, a samim tim i radim najbolje – kaže naš sagovornik.

Objasnio je i da neko vreme nije vodio računa o zdravlju i da je doneo odluku da će nešto da promeni u svom životu, pa je za tri godine uspeo da smrša više od sto kilograma.

– Kada nešto rešim, ja sam rešio. A dok ne rešim, ništa nema od toga. Nisam bio zadovoljan sobom, ali je to neka priča za psihoterapeuta… Nisam išao na operacije želuca niti bilo slično. Dve, tri godine je trajao taj period mršavljenja, možda nekome i bude inspirativno da pokušaju da se kao ja izbore sa time. Jako sam bio uporan da to ostavim iza sebe i uspeo sam. Dosta i treniram. Kada ne bih vodio računa o ishrani, jeo bih samo slatko, slatko testo uglavnom, ali naučio sam svoju lekciju – iskreno je odgovorio gost našeg podkasta.

Kada je počeo da se bavi modnim dizajnom, naš sagovornik je odlučio da će praviti haljine koje će moći da nose sve žene, bez obzira na to koji konfekcijski broj imaju.

– Primarno poučen tim iskustvom rešio sam da ćemo raditi izradu po merama, iako je to manje profitabilno nego serijska proizvodnja, prosto, meni je to bilo bitno. Kada sam bio gojazan, osećao sam se loše, jer nisam mogao da nađem adekvatnu garderobu. Nije bitno da li imam ili nemam novca da platim to. Prosto rečeno – nema mnogo izbora za ljude sa viškom kilograma. Onda sam se osećao kao građanin drugog reda, što mislim da je nedopustivo – naglasio je Đoković.

Njegovo izvođenje Šopenove „Revolucionarne etide”, za šta je snimio spot, preko noći je postalo viralno i imao je više od milion pregleda na društvenim mrežama.

– To je bilo u vreme pandemije korone. Tražili smo neke različite kanale kako šta može da se plasira. Mnogi su se koncerti gledali i svirali onlajn u to vreme. Bilo je to nešto novo, napraviti pravi spot, što bi se očekivalo od nekog pop rok muzičara. Drago mi je bilo što je posle još dosta umetnika pošlo tim putem jer se tako dobro utiče na popularizaciju klasične muzike, da je dostupna svima. Vidim sebe u budućnosti, ne samo kao izvođača, već i pri nekoj instituciji ili u nekom segmentu stvaralaštva gde postoji mogućnost da donosim odluke u ovoj oblasti, bilo da su to festivali, produkcija… Recimo produkcija neke opere, to bi mi svakako bilo neko ostvarenje sna, da od nule to pokrenem – rekao je Đoković.

Želeo sam da budem priznat, a ne poznat

U podkastu je Đoković govorio i o tome kada je shvatio da ne želi da ima klasičnu umetničku karijeru.

– Od onog trenutka kada sam prvi put imao kontakt sa klavirom to sam poželeo. Samo sam u nekim tinejdžerskim godinama pomislio da želim da budem kao neki superstar ili da mi je bitno da me ljudi prepoznaju, ali me je to prošlo kad sam video kakav je to svet, koliko se ne pronalazim u tome i koliko bih mnogo radije voleo da budem priznat nego poznat. I ja i moje kolege širom sveta bavimo se time jer jednostavno ne možemo da zamislimo da nemamo muziku u svom životu. Ne mogu da zamislim da se time ne bavim, makar ne zarađivao ništa od toga. Posvetio sam muzici veći deo života – dodaje Đoković.

Astronomska očekivanja od sebe, minimalna od drugih

Gost našeg podkasta je govorio i o tome da smatra da je u životu mnogo grešio.

– Najviše sam grešio, ali i dalje grešim u tome zato što imam astronomska očekivanja od samog sebe, a minimalna očekivanja od drugih. Zato sebi pravim dodatni pritisak. Nekada me iznenadi kada neko zaista bude 100% odsto profesionalac u svom poslu. A s druge strane, suprotno tome, pravim grešku kada mislim da će ljudi uraditi ono što bih ja uradio. To je ogromna greška jer sam možda ja u krivu, jer nemamo pojma šta se dešava u životima drugih ljudi, a drugo, ne mora da znači da je ono što bih ja uradio ispravno i dobro, ne mora da znači da će to drugi posmatrati tako. To je nešto o čemu dosta razmišljam u poslednje vreme i malo mi je olakšalo funkcionisanje. Činjenica je da sam bio osuđen na konstantna razočaranja – kaže Đoković.

Ako neko bude hladan posle koncerta – nisam uspeo

Ono čemu sam ja težio kada je modno stvaralaštvo u pitanju je da haljine koje dizajniram čine damama život i trenutak lepšim.

– Nisam i ne smatram se bilo kakvim trendseterom. Vodila me je ka tome moja estetika i ljubav prema lepom. Mislim da je potreban identitet i taj neki osećaj koji neki brend pravi kada ga nosite jer to nije uvek baš nešto što možemo tačno da znamo šta je. Neke brendove garderobe koje volim da imam izazivaju u meni poseban osećaj i zato sam im veran. I onda se stvori tu neka veza između kupca i brenda i mislim da je to na brendu, da održava, da je tu odnos kao i u muzici sa publikom. Moja je dužnost da kad izađem na scenu prenesem emociju koju smatram da je hteo da prenese kompozitor, a onda kroz njega, kroz instrument, da doprem do publike. I ako neko ode posle koncerta hladan i nezainteresovan i ako je više takvih osoba, onda nešto nisam uspeo. A ako nastavite da razmišljate i imate želju da dođete na neki drugi koncert istog žanra, znači da sam uspeo – naglašava Đoković.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU