Beživotni „crno-beli"

Tim, koji je jesenji deo fudbalskog prvenstva završio kao prvi na tabeli, pa je, shodno tome, najavljivao, ako ne vraćanje šampionske titule, koju nije osvojio još od 2017, ono borbu za nju do poslednjeg daha. Međutim, i pre nego što je granulo proleće istopile su se sve nade, tako da se sad mašta o – drugom mestu.

Na devet utakmica ove godine Partizan je osvojio 12 bodova, što znači da mu je „tekući račun” uskraćen za čak 15. Dao je samo devet golova (dakle, jedan po utakmici), a primio 13! Pored toga tri puta je duže od poluvremena imao igrača više, ali to nijedan jedini put nije iskoristio (niški Radnički u Beogradu 0:0, Mladost u Lučanima 1:1 i Čukarički u Humskoj 0:0).

Pri čemu je igra još gora od rezultata. „Crno-beli” su beživotni! Nema smišljenih akcija, pa ne stvaraju šanse, odbrana im je šuplja i kad god protivnik pređe na njihovu polovinu nastaje panika, spori su i bez agresivnosti, ne mogu da pojačaju ritam i da time lome rivala, nemaju ni šutere, pa da od njih očekuju spas...

Previše je igrača sličnog profila, tako da izmenama i ne može ništa da se popravi. A nema ni trenutaka nadahnuća.

Pritom je i taktika takva da nije za ove igrače. Treneri, a mnogo ih se promenilo (sada je krma ponovo u rukama onoga s kojim je i počela plovidba ove sezone), prepisuju kako se „igra u svetu”, umesto da svoje zahteve prilagode postojećem igračkom kadru. Ionako premorenu zadnju liniju, koja nema neku veliku pomoć od srednjeg reda, još više zamaraju iznošenjem lopte iz svog kaznenog prostora. Umesto da se organizacijom igre bave vezni igrači oni se sklone negde između odbrane i napada i čekaju da neko drugi odradi njihov posao (da upošljava saigrače, kvari protivniku igru). Kad se nekako pređe na tuđu polovinu niko se ne otkriva. Opet svi stoje i gledaju da li će onaj s loptom nešto da izmisli. Bez utrčavanja, promene mesta, pritiska na suparnički odbrambeni bedem sve je to bezopasno, pa iole disciplinovana ekipa lako otklanja opasnost i pre nego što je nastala.

Kako li sami fudbaleri, stručni štab i sportski sektor vide, ali iskreno, ono što se dešava na igralištu. Da li igrači uopšte analiziraju ono što pokazuju na utakmici?

Poslednjih godina za Partizan je u Evropi uspeh kad prođe takozvani Uefin monitoring, to jest plati namete, koji se traže za učešće u međunarodnim takmičenjima. Te s mukom stečene pare (povelikom svotom redovno časti država) odu u vetar, jer se izlet preko granice završi još u doba letovanja (pre takmičenja po grupama). Pitanje je da li je trebalo da se istresa slamarica i bogoradi da bi se napabirčio novac za put za koji se, manje-više, zna da će da bude kratak. Ili se računa da će ovoga puta sreća da pogura „parni valjak”. Kako, kad on i protiv domaćih timova muku muči? Eto, na primer, jesenas je u prvom kolu Kupa Srbije zaribao u Šapcu, a Mačva je u nižem rangu takmičenja.

Mnogo se očekivalo od smene rukovodstva. Dok je bilo dobro, čak i preko očekivanja (jesenas), nije bilo varnica. Kako su kola krenula nizbrdo opet je počelo međusobno prepucavanje. To decenijama stvara u samom Partizanu virove, koji ga vuku ka dnu. Od kako je gavran pocrneo nije se desilo da neko preispita sebe i javno kaže šta je mogao bolje da učini i šta će od ovog trenutka da poboljša u sopstvenom radu.

Ukazivanjima na štetan rad onih oko sebe prepuna je istorija Partizana. Doduše, takva samokritika i snaga da se odoli prebacivanju odgovornosti na ostale ne sreće se ni kod drugih. I ovoga puta niko u Humskoj nema šta sebi da zameri i da proba da poboljša svoj doprinos.

Kako-tako Partizan još ima solidnu zalihu da stane u red za Evropu. I šta potom? Čemu da se nada s ovakvim igračkim kadrom? Oni ne mogu između dve sezone da se preporode, a za dovođenje gotovih asova nema para. Prošlog leta je izgledalo da posle nekih kolokvijuma stiže generacija, koja i ozbiljne ispite može da položi. Međutim, kako je odmicalo vreme s lišćem je venula i ta „crno-bela” mladost, koja je, ruku na srce, i dobila prilika, jer su okolnosti bile takve da nije imalo na koga drugog da se prebaci teret. I Blagojević kao trener i ti dojučerašnji omladinci su stekli simpatije i pristalica drugih klubova, ali kao da su s prvim tapšanjima po ramenu izgubili orijentaciju.

Partizan umnogome podseća na našu reprezentaciju. Stalno se nada da će od sutra, „upornim radom”, da krene nabolje, ali od toga nema ništa, jer nema svoju igru, nego koliko im i šta im protivnik dopusti. Kad neko ima loptu ne vidi se da bilo ko od saigrača zna gde treba da bude i šta može da očekuje, jer, jednostavno, ne postoji nešto što ih spaja u tim. Neuverljivi su, nemaju uigrana rešenja za izazove na igralištu.

Zbog toga bi bilo korisno da preostali deo sezone „crno-beli” iskoriste da stvore neki svoj stil igre, koji bi u preostalim kolima proverili, a potom dorađivali koliko je moguće. Ako ovako nastave i dalje neće biti trunke života u njihovoj igri, pa ni snage da skoče dalje nego do sada.