Donald Tramp stavio na sto nuklearni rat protiv Irana

U jutrošnjem obraćanju, predsednik Sjedinjenih Država uputio je dramatično upozorenje da bi, ukoliko Teheran ne otvori Ormuski moreuz, „cela zemlja mogla biti uništena u jednoj noći“, uz formulaciju o „kraju civilizacije“. Iako nije ponudio dodatna pojašnjenja, ovakve izjave izazvale su snažne reakcije i različita tumačenja u stručnim i političkim krugovima.

Najdrastičnija interpretacija ovakvih poruka podrazumeva mogućnost upotrebe nuklearnog oružja. Međutim, upravo takav scenario deluje i najmanje verovatan, ali istovremeno i najopasniji. Konvencionalni napadi na transportnu i energetsku infrastrukturu Irana mogli bi naneti ozbiljnu štetu, ali ni u kom slučaju ne bi značili „kraj civilizacije“, kako je formulisano u Trampovim izjavama. Ta infrastruktura, iako ranjiva, podložna je obnovi, što dodatno relativizuje tvrdnju o nepovratnim posledicama.

Ukoliko bi se pretnje shvatile doslovno, jedino objašnjenje bilo bi da se razmatra upotreba nuklearnog oružja, što bi predstavljalo grubo kršenje međunarodnog humanitarnog prava, ali i višedecenijskih normi koje su uspostavljene nakon Drugog svetskog rata. Podsećanja radi, ni u jednom od velikih savremenih sukoba, od Koreje i Vijetnama do Iraka, kao ni u aktuelnom ratu u Ukrajini, nuklearno oružje nije upotrebljeno, upravo zbog svesti o njegovim katastrofalnim posledicama.

Ostaje nejasno koji bi konkretni ciljevi mogli biti predmet eventualnog udara. Čak i ako bi se radilo o ostacima iranskog nuklearnog programa, postavlja se pitanje efikasnosti takvog poteza. Iran je tokom godina razvio raspršenu mrežu vojnih i tehnoloških kapaciteta, uključujući programe raketa i bespilotnih letelica, što značajno otežava mogućnost njihovog potpunog neutralisanja jednim udarom.

Zbog toga deo analitičara Trampove izjave posmatra kroz prizmu takozvane „strategije ludaka“, pristupa koji podrazumeva namerno projektovanje nepredvidivosti kako bi se protivnik doveo u poziciju da popusti pod pritiskom. Ukoliko bi iransko rukovodstvo poverovalo da je predsednik SAD spreman na krajnje poteze, moglo bi biti sklonije ustupcima, uključujući i otvaranje Ormuskog moreuza.

Ipak, ova strategija ima ozbiljna ograničenja. Da bi bila uspešna, neophodno je da protivnik istovremeno veruje u dve naizgled suprotstavljene stvari, da je lider dovoljno nepredvidiv da sprovede pretnje, ali i dovoljno pouzdan da se pridržava eventualnog dogovora. Upravo tu se otvara ključni problem. Iran ima razloga da sumnja i u jedno i u drugo. Povlačenje Sjedinjenih Država iz nuklearnog sporazuma sa Teheranom, kao i nedavni vojni potezi, dodatno su narušili poverenje i učvrstili percepciju o nepouzdanosti američke politike.

Pored toga, kontradiktorne izjave samog predsednika SAD dodatno umanjuju uverljivost pretnji. Tokom prethodnih nedelja, više puta je naglašavao da Ormuski moreuz nije od presudnog značaja za Sjedinjene Države i da bi njegovo funkcionisanje trebalo da obezbede druge zemlje. Istovremeno je sugerisao da su osnovni ratni ciljevi već postignuti, što dovodi u pitanje razloge za dalju eskalaciju.

Sa iranske tačke gledišta, teško je poverovati da bi Sjedinjene Države bile spremne na ekstreman potez poput uništenja čitave civilizacije zbog pitanja pristupa jednom strateškom prolazu, posebno imajući u vidu relativno ograničen značaj tog pitanja u prethodnim američkim izjavama. Dodatno, finansijska tržišta, uključujući i njujoršku berzu, do sada nisu reagovala kao da su ove pretnje neposredno ostvarive, što takođe šalje signal o nivou njihove percipirane ozbiljnosti.

U narednim satima postaće jasnije da li će diplomatija u poslednjem trenutku uspeti da ublaži tenzije i spreči da retorika preraste u konkretne poteze. Ishod ove krize neće zavisiti samo od vojne snage, već i od sposobnosti obe strane da procene granice pritiska, rizika i sopstvenih interesa u izuzetno osetljivom geopolitičkom kontekstu.