Pisac koji je magijom jezika stvorio ceo jedan svet

Vranje – Uručenjem nagrade Nagrade „Borisav Stanković” književniku Vidosavu Stevanoviću, jednom od najznačajnijih srpskih pripovedača, romansijera i dramskih pisaca 20. veka, za njegovo celokupno stvaralaštvo u književnosti i izdavaštvu, u Vranju je završena 60. Književna manifestacija sa imenom najznamenitijeg Vranjanca, kojom je ove godine obeležen i vek i po od njegovog rođenja.

Nagradu, koja se sastoji od povelje, bareljefa sa likom Bore Stankovića i novčanog dela, Stevanoviću je uručio Miroslav Cera Mihailović, urednik Književne zajednice Borisav Stanković. Žiri u sastavu profesor dr Milo Lompar, predsednik, Slađana Jaćimović i Aleksandar Laković odluku o 35. dobitniku prestižne nagrade doneo je jednoglasno.

„Stevanovićevi junaci, kao malomoćni nesrećnici, svako na svoj, ali suštinski sličan način zle kobi, protagonisti su ogoljenog života bez ikakve mimikrije i maskiranja, a upravo se o tome nije trebalo pisati, niti govoriti, poželjno je bilo ignorisati ih, iako su bili vidljivi na svakom koraku, na ulici kao prosjaci, u crkvenim dvorištima kao beskućnici, u kafanama sa svim psihičkim traumama, u svratištima za uboge, poput likova iz knjige ’Božji ljudi’ Bore Stankovića”, navedeno je u obrazloženju žirija.

U svojoj besedi na dodeli nagrade Vidosav Stevanović je naveo da je „Bora Stanković pisac bez prethodnika i naslednika jedinstvena pojava”.

– Mi koji smo ga cenili i poštovali, pisali smo drukčije jer njegov postupak je neponovljiv. On je svoj svet stvorio na izmišljenom Vranju na književni način. Na književnom mitu. Za taj svet on je našao književni postupak koji mu savršeno odgovara i jezik koji se prilagođava tom mitu… Melodija njegovih rečenica ostala je dostupna čitaocima, ali ne i kritičarima. Pisca treba čitati po onome što se nalazi u njegovim knjigama, a ne po onome što mi mislimo o njemu. Mnogima je to ličilo na ponavljanje, neki su mislili da je nedovršen, površan – rekao je Stevanović.

Govoreći o osobenosti koju nam nudi delo ovog književnika, on je ukazao na specifičnosti bogatstva koje poseduje jezik kao „mitski postament” Stankovićeve proze.

– Radi se o jeziku koji se savršeno uklapa u njegovo delo. Ja, i nekolicina mojih istomišljenika smo za to da se koristi ceo jezik, i narodni i književni. U svoj njegovoj snazi i niskosti. Zapanjujuće je koliko je Huan Rulf na španskom jeziku stvorio naslednika, a koliko Bora Stanković na srpskom nije. Bora Stanković je književnik koji je magijom jezika stvorio jedan svet. Svi stranci koji su znali srpski jezik i koji su čitali Boru bili su zadivljeni njegovim pisanjem, ali ne i srpski profesori. Zanimljiv fenomen. Njegovu biografiju napisao je jedan Nemac. Šta rade ti ljudi koji se bave književnošću, a ima ih više nego radnika u privredi. Savetujem da svako čita Boru Stankovića i doživi ga na svoj način, da ne sluša ono što je napisano o njemu pa ni ovo što ja izgovaram. Čitalac mora da ima svoj utisak o njegovom delu – zaključio je ovogodišnji dobitnik nagrade na književnoj večeri u Vranju.  

Ove godine su gosti Borine nedelje, održane 60. put, bili književnici Ljubica Arsić, Živojin Rakočević i Dejan Aleksić. Temeljni događaj bio je Okrugli sto „Bora uvek nov”. Bila je to aktuelna paleta različitih pogleda na piščevo stvaralaštvo, kao i komparativna poređenja sa delima Momčila Nastasijevića i Gligorija Božovića. Učestvovalo je osam teoretičarki srpske književnosti. Čula su se različita tematska tumačenja Danice Andrejević, Sofije Miloradović, Snežane Milosavljević Milić, Valentine Pitulić, Ane Gvozdenović, Sene Mihailović Milošević, Tanje Rusimović i Ane Kozić.

Sofija Miloradović sa Instituta za srpski jezik SANU, u svom radu posvetila se dijalektizmima u Borinim pripovetkama. Taj deo opusa predstavlja „bogat i vredan majdan za izvlačenje kulturnih zaključaka”.

– On odslikava različite oblasti narodne tradicije, odnosno duhovne kulture domicilnog stanovništva – običaje, obrede i verovanja. Zapravo, njegovi junaci, a pre svega žene kroz čitav svoj život žive tu tradiciju, one poštuju i njena pozitivna pravila, ali i njene tabue kao negativna pravila – navela je Miloradovićeva.

Ana Kozić sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, govoreći o temi „Dodiri u romanu Nečista krv”, rekla je da je najopštije mesto u Stankovićevom stvaralaštvu izrazitija vidljivost tela u književnom tekstu i složeniji odnos prema telesnosti.

– Činjenica je da su njegovi junaci i junakinje pre svega telesna bića, telo je često ključno sredstvo karakterizacije, i kada njegovi junaci ćute, oni neretko govore telom – pogledima, pokretima, plesom, pevanjem, a naročito dodirima. Telo je kod Stankovića željno, ali i željeno, telo za kojim se žudi, a kroz žudnju za telom svedoči se o dubljoj, iskonskoj potrebi za ocelovljenjem i smislom – rekla je Kozićeva.

Predstavljen je i roman „Karota” Darka Tuševljakovića, ovogodišnjeg dobitnika Ninove nagrade. O temi „Moj Bora” takođe su u sklopu ove manifestacije govorili književnici Milisav Savić, profesor dr Mihajlo Pantić i Sunčica Denić.

– Bora je sadržan ne samo u pojedinačnim delima savremenih pisaca, već i njegova vizija sveta se toliko ukorenila da ne možete da zamislite da nešto kažete o srpskoj književnosti bez pomena njegovog imena. Bora jeste preteča modernističke srpske književnosti 20. veka – ocenio je profesor Pantić. Književnik Milisav Savić je naveo da je „književnik ranjiv i željan, u svojoj autentičnosti. Pisac zatvorenog prostora, koji se otvorio tek u ’Božjim ljudima’”.