Raketa NATO-a nije omela hrabrog vezistu

Pre tačno 27 godina, 9. aprila 1999. godine, počela je bitka na Košarama, na granici s Albanijom. Agresija NATO-a na tadašnju SR Jugoslaviju bila je u jeku, kad je albanska separatistička paravojska, uz podršku armije Albanije i zapadne alijanse, pokušala da prodre na prostor Kosova i Metohije. U tome ih je sprečila Vojska Jugoslavije, a najveće zasluge za to pripadaju mladim graničarima i njihovim starešinama, koji su u početku sami odbili taj siloviti udar. Bitka na Košarama, vođena oko istoimene karaule, ostala je zapamćena kao najveći i najteži boj tog rata. „Tokom 67 dana neprekidnih borbi 108 heroja ostalo je na večnoj straži. Danas oni žive u našem sećanju i danas se u mislima zajedno postrojavamo”, kaže za „Politiku” pukovnik u penziji Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije.

Podseća da je granica s Albanijom najkraća i najkrvavija državna međa Srbije prema nekoj od susednih zemalja, dugačka svega 115 kilometara, ali su na njoj kroz čitavu istoriju ginuli i mučki ubijani naši vojnici.

„Prvi udar, koji se dogodio se na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, primili su vojnici Prve granične čete našeg bataljonaAgresoru su naneti ozbiljni gubici, zaustavljen je na državnoj granici, čime su stvoreni uslovi za dovođenje svežih snaga iz dubine”, objašnjava Šljivančanin i napominje da će se to kasnije ispostaviti kao prelomni trenutak za dalji tok rata. Time su praktično osujećene namere neprijatelja da prodore u dubinu teritorije Jugoslavije.

Najteži i najkrvaviji dani bili su oni srpskom narodu najsvetiji – 11. april, kad je na Vaskrs, najveći hrišćanski praznik, poginulo 11 boraca.

„Tragičan je bio i 6. maj, Đurđevdan, kad je smrtno stradalo devet pripadnika moje jedinice i jedan pripadnik bataljona vojne policije”, seća se Šljivančanin.

Ističe da se bitka nije vodila samo protiv terorista takozvane OVK, koji su napadali iz Albanije, ali i iza leđa naše vojske, s Kosova i Metohije, već i protiv jedinica regularne armije Albanije, koja je dejstvovala artiljerijom, pa i specijalaca NATO-a. Istovremeno, avijacija alijanse, pre svega američka, pružala je vazduhoplovnu podršku terorističkoj ofanzivi. Posebno su bili aktivni avioni A-10, poznati po svom topu koji ispaljuje „uranijumske” granate, i strateški bombarderi B-52.

Jedan od graničara bio je vojnik Saša Milovanović, koji je i rođen na Kosovu i Metohiji, nedaleko od Pećke patrijaršije. Seća se svojih razmišljanja uoči i na samom početku agresije NATO-a: „U obližnjem selu Goraždevac živi mi najbliža rodbina, tu su mi i koreni i grobovi predaka i ako se sad sklonim i povučem, ko će i njih, patrijaršiju i Srbiju da brani?”

Milovanović, učesnik bitke na Košarama, prvi je vojnik koji je odlikovan još tokom agresije NATO-a na SRJ. Na redovno služenje vojnog roka krenuo je kao dvadesetogodišnjak, iz Beočina, gde je živeo s roditeljima, juna 1998. godine. Posle obuke u Nišu prekomandovan je u 53. granični bataljon u Đakovici. Prva borbeno iskustvo stekao je 14. decembra 1998. godine, na planini Paštrik, kod karaule Liken.

„Prvih dana agresije NATO-a dežurao sam u centru veze u Đakovici, bio sam u stalnom kontaktu s karaulama, našim zasedama, patrolama, izvidnicama... Tokom jednog noćnog dežurstva začula se zaglušujuća buka, a zatim bljesak i snažna eksplozija. Sve što je bilo u prostoriji srušilo se na mene. Osećao sam se kao da su mi se svi organi pomerili. Izlazim i kroz mrkli mrak, dim i oblak prašine na dvadesetak metara nazirem napušteni bolnički stacionar koji je pogođen… Gledam u prostoriju u kojoj sam do malopre radio i shvatam da je avionska raketa, čija je meta bio obližnji repetitor, prošla kroz prostoriju i pored mene, pogodila stacionar... Nestvarno ali istinito”, priča Milovanović.

„Na motoroli čujem poziv ’Avala za trinaest’, što su bili naši tajni nazivi, komandant pita za mene. Svi su u čudu... Živ sam. Počinjem da iznosim ispravne uređaje, brzo ih instaliram, uspostavljam vezu i nastavljam rad kao da se ništa nije dogodilo. Ujutru su nas opet nadletali neprijateljski avioni”, kaže Milovanović.

Svojim hrabrošću i nepokolebljivošću zaslužio je odlikovanje – Medalju za zasluge iz oblasti odbrane i bezbednosti. U obrazloženju se ističe da je zahvaljujući njegovom angažovanju u centru veze, na osnovu dobijenih podataka iz više izvora, pravovremenim obaveštavanjem omogućeno blagovremeno izmeštanje jedinica, čime ih je sačuvao od dejstva avijacije NATO-a. Milovanović se danas, kao veteran, kroz udruženje građana „Beli činovi” iz Beočina bori za poboljšanje statusa boraca i traži izmene zakona kojima bi borci ostvarili zaslužena prava, uključujući i ona iz oblasti penzionisanja.

Bitka na Košarama trajala je do okončanja agresije NATO-a na SRJ 10. juna 1999. godine, a četiri dana kasnije Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma, praktično nepobeđena povukla se s Kosova i Metohije.

„Prisećam se 14. juna, kada sam u blizini manastira Visoki Dečani formirao kolonu i krenuo prema centralnoj Srbiji. Po dolasku u Brus, 53. granični bataljon postrojio se prvi put u svojoj istoriji. Takva jedinica se zbog specifičnosti zadataka nikada ne postrojava. Uvek smo bili raspoređeni na terenu i nikada pre nije bilo prilike da se svi vojnici i oficiri nađu na jednom mestu. Mnogo dužnosti sam u karijeri obavljao, ali sam posebno ponosan što sam bio komandant 53. graničnog bataljona i što sam branio našu granicu od Bogićevice do Paštrika”, istakao je Šljivančanin.

Neverovatno, ali herojska borba na Košarama dugo je bila tema o kojoj se tiho govorilo. U Beogradu je tek 2020. godine podignut spomenik herojima Košara, a saobraćajnica koja spaja most na Adi i Tošin bunar od 2017. godine nosi ime Bulevar heroja sa Košara.

Podvig mladića na redovnom služenju vojnog rok

Karaule su branili pre svega vojnici na redovnom služenju vojnog roka, uglavnom martovska generacija 1998. godine, devetnaestogodišnjaci i dvadesetogodišnjaci. Procenjuje se da je na širem rejonu Košara VJ imala od oko 1.200 do 1.500 boraca u najkritičnijim momentima, dok su snage OVK brojale između 4.000 i 6.000 terorista. Na Košarama je stradalo ukupno 108 pripadnika Vojske Jugoslavije – 21 oficir i podoficir, 50 mladića na odsluženju vojnog roka, 13 vojnih obveznika-rezervista i 24 dobrovoljca, uključujući i tri Rusa. Za herojsko ponašanje u odbrani državne granice odlikovana su dva pripadnika 53. graničnog bataljona: vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka Saša Milovanović i zamenik komandanta 53. graničnog bataljona potpukovnik Dragutin Dimčevski. Snage Vojske Jugoslavije u bici na Košarama 1999. godine, uz 53. granični bataljon, činili su delovi 125. motorizovane brigadevojna policija iz Beogradskog i Kragujevačkog korpusa, delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade, 52. artiljerijska brigada, posluga sistema „strela 2M” artiljerijsko-raketne brigade PVO i dobrovoljci.