Nasilje se više ne sme tolerisati

Ra­tu u Ukra­ji­ni se ne vi­di kraj, Bli­ski is­tok je po­no­vo u pla­me­nu, Ki­na ša­cu­je Taj­van, Tramp Ku­bu, a sve vi­še evrop­skih ze­ma­lja vra­ća oba­ve­zni voj­ni rok i go­vo­ri o na­o­ru­ža­va­nju. Kri­ze se pre­li­va­ju iz eko­no­mi­je u po­li­ti­ku, iz po­li­ti­ke u dru­štvo, i či­ni se da je glo­bal­ni po­re­dak ušao u fa­zu u ko­joj vi­še ni­ko sa si­gur­no­šću ne mo­že da ka­že šta nas če­ka su­tra.

U ta­kvom sve­tu, ra­zum­na dru­štva po­ku­ša­va­ju da sa­ču­va­ju mi­ni­mum unu­tra­šnje sta­bil­no­sti. Ali ne i Sr­bi­ja. Ne, dru­štve­na sta­bil­nost je iz­gle­da za me­ku­šce.

Sr­bi­ja se ak­tiv­no de­sta­bi­li­zu­je spo­lja i iz­nu­tra, te ne tre­ba ču­di­ti što se sko­ro sva­ko­dnev­no, bez ika­kvog za­zo­ra, na dru­štve­nim mre­ža­ma po­ja­vlju­ju po­ru­ke da „ovo ne­će pro­ći bez kr­vi” ili „bez na­si­lja” i da „iz­bo­ri ni­su re­še­nje”. To vi­še ni­su izo­lo­va­ni is­pa­di. To je obra­zac. A ne­ko se ozbilj­no po­tru­dio da taj obra­zac for­mi­ra.

Po­sto­je oni ko­ji bez uvi­ja­nja, bez ika­kvog stra­ha od od­go­vor­no­sti, pi­šu ili di­rekt­no u ka­me­ru iz­go­va­ra­ju pret­nje smr­ću (pred­sed­ni­ku i Je­vre­ji­ma oko nje­ga) i po­zi­va­ju na na­si­lje. Ali ko su oni ko­ji su sve to stvo­ri­li?

Pro­fe­so­ri, ana­li­ti­ča­ri, ko­lum­ni­sti, sa­mo­zva­ni pro­fe­si­o­nal­ni no­vi­na­ri... In­te­lek­tu­al­na eli­ta ko­ja ne mo­že da pri­hva­ti či­nje­ni­cu da je, upr­kos ilu­zi­ja­ma ma­sov­no­sti na dru­štve­nim mre­ža­ma, broj­ča­no ne­ma vi­še od ća­ci­ja. Oni ne­će di­rekt­no, oni će in­di­rekt­no, me­ta­fo­rič­ki, upa­ko­va­no u oblan­du po­zi­va­ti na na­si­lje, krv i ha­os na uli­ca­ma, oprav­da­va­ti ga i šti­ti­ti na­sil­ni­ke po sva­ku ce­nu.

Ta­ko će pro­fe­sor­ka s FDU ci­ti­ra­ti Vo­ji­na Di­mi­tri­je­vi­ća da „kad ra­di­ka­li do­đu na vlast ne­će bi­ti iz­bo­ra”, pa će to pre­u­ze­ti No­va S, N1, ko­lum­ni­sti „Da­na­sa”, „Vre­me­na” i osta­li di­se­mi­na­to­ri. Sve to, na­rav­no, u ime „ana­li­ze” s ci­ljem da se uru­ši po­ve­re­nje u in­sti­tu­ci­je, de­mo­krat­ski pro­ces i pod­gre­je at­mos­fe­ra u ko­joj su linč i na­si­lje lo­gi­čan is­hod. Ta­ko se do­bi­ja sa­vr­še­na po­de­la ra­da na one ko­ji se ra­di­ka­li­zu­ju i one ko­ji im da­ju le­gi­ti­mi­tet pra­ved­ni­ka.

Na­rav­no, elit­ni blo­ka­de­ri ni­kad ne­će pr­lja­ti ru­ke, jer za­bo­ga, ni­su oni za­vr­ša­va­li ško­le da ra­de fi­zič­ke po­slo­ve. Nji­ho­vo je da ini­ci­ra­ju na­si­lje i bu­du mu­ze mla­dim lju­di­ma da oba­ve pr­lja­vi deo po­sla, dok će oni sve to pra­ti­ti iz udob­no­sti svo­jih fo­te­lja, če­sto upra­vo onih dr­žav­nih, i po­no­si­ti se uspe­šno od­ra­đe­nim po­slom – če­ka­ju­ći na­gra­de i no­ve pri­vi­le­gi­je.

Kad na to do­da­mo vi­še­go­di­šnju kam­pa­nju de­hu­ma­ni­za­ci­je onih ko­ji su čla­no­vi i gla­sa­či SNS-a, ko­ja se če­sto pre­li­va i na ne­u­tral­ne, sli­ka po­sta­je kri­stal­no ja­sna. Blo­ka­der­ski na­ra­tiv sme­šta ih na ni­vo go­ri od ži­vo­ti­nja – kao kre­zu­be, glu­pe, uce­nje­ne, kao lju­de či­ji glas ne vre­di. A kad ne­ko­ga ta­ko pred­sta­viš, sle­de­ći ko­rak vi­še ne de­lu­je kao zlo­čin već kao oprav­da­na re­ak­ci­ja.

Za­to da­nas ima­mo po­ru­ke na dru­štve­nim mre­ža­ma „ko po­dr­ža­va SNS da mi se vi­še ne obra­ća”, pa sve do to­ga da de­ca tre­ba da pre­ki­nu kon­takt s ro­di­te­lji­ma ako su pri­sta­li­ce SNS-a. Dru­štvo ko­je ras­ki­da po­ro­di­ce zbog po­li­ti­ke na opa­snom je pu­tu.

Ali mo­ra­mo se za­pi­ta­ti da li je sce­na­rio „ovo ne­će pro­ći bez na­si­lja” uop­šte mo­guć.

Ako po­gle­da­mo pro­seč­nog blo­ka­de­ra, s ro­ze ko­si­com i 40 ki­lo­gra­ma s kre­ve­tom, po­mi­sli­li bi­smo da je ne­mo­gu­će i da ni­je baš pa­met­no na­pa­da­ti lo­ja­li­ste ko­ji su du­plo ve­ći i ši­ri. Ali to one ko­ji in­spi­ri­šu na na­si­lje ne za­ni­ma, jer nji­hov je­di­ni cilj je iza­zi­va­nje ha­o­sa u ko­jem će blo­ka­de­ri iz­gle­da­ti kao žr­tve.

Što vi­še na­si­lja, što vi­še in­ci­de­na­ta, što vi­še sni­ma­ka ko­ji mo­gu da se po­ša­lju u ino­stran­stvo uz na­ra­tiv ka­ko „zli re­žim gu­ši slo­bo­de” i „bi­je mla­de”, ka­ko bi se ima­lo što vi­še ar­gu­me­na­ta da se tra­že sna­žne re­ak­ci­je za­pad­nih si­la i sank­ci­je za funk­ci­o­ne­re vla­sti.

U tom smi­slu, mo­žda je vre­me da se dr­ža­vi po­sta­vi jed­no jed­no­stav­no pi­ta­nje. Pred­sed­nik Alek­san­dar Vu­čić nas je vi­še pu­ta upo­zo­ra­vao na glo­bal­ne po­tre­se i pred­vi­đao ra­to­ve i eko­nom­ske kri­ze, ali bi da­nas bi­lo va­žno da kao gra­đa­ni ove ze­mlje ču­je­mo da li smo u opa­sno­sti i šta će dr­ža­va uči­ni­ti da nas za­šti­ti od blo­ka­der­skog na­si­lja i sva­ko­dnev­nih pret­nji.

To­le­rant­na po­li­ti­ka pre­ma blo­ka­de­ri­ma u pret­hod­nom pe­ri­o­du, ko­jom se hva­le po­je­di­ni funk­ci­o­ne­ri vla­sti, vi­še ne da­je re­zul­ta­te, jer to­le­ran­ci­ja pod­ra­zu­me­va da s dru­ge stra­ne ima­te ra­zum­nu oso­bu či­ji po­stup­ci vas ni­ka­ko ne ugro­ža­va­ju, ni­ti kr­še va­ša ljud­ska pra­va. Ov­de ima­mo ne­ra­zum­ne oso­be ko­je ma­sov­no kr­še tu­đa ljud­ska pra­va i do­sto­jan­stvo i tu to­le­ran­ci­je ne sme bi­ti.

Oni ko­ji otvo­re­no pri­zi­va­ju na­si­lje i oni ko­ji in­spi­ri­šu i oprav­da­va­ju na­si­lje mo­ra­ju bi­ti ka­žnje­ni, jer ina­če ži­vi­mo na Di­vljem za­pa­du, gde be­sna ru­lja mo­že da lin­ču­je ko­ga god že­li. Ne­ka bu­de mlad ko­li­ko ho­će, stu­dent ko­li­ko ho­će, pro­fe­sor ko­li­ko ho­će, kan­di­dat za Ale­ju za­slu­žnih gra­đa­na ko­li­ko ho­će, ta­kve stva­ri se vi­še ne sme­ju to­le­ri­sa­ti! Na­si­lje se ne sme to­le­ri­sa­ti!

Za raz­li­ku od Bo­ri­sa Nov­ko­vi­ća, ko­ji u pe­smi ka­že „bi­će ra­ta, ka­žu svi, al’ ja ću umri­je­ti od lju­ba­vi”, u ovom sce­na­ri­ju se ne umi­re od lju­ba­vi, već od mr­žnje ko­ju smo na vre­me mo­gli da pre­po­zna­mo i za­u­sta­vi­mo.

*Ured­nik ma­ga­zi­na „Op­ti­mist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista