Ništa bez vere u sebe

Jedan od naših najistaknutijih gitarista koji je svoje ime izgradio daleko od svoje rodne zemlje, Miroslav Tadić, ne plaši se izazova. Svaki projekat, saradnja, koncert za ovog instrumentalistu koji već tri decenije živi u SAD dragoceno je iskustvo. Majstor klasične i električne gitare, koji je svojevremeno uvršćen na listu 30 najoriginalnijih i najradikalnijih gitarista na svetu, ponovo je u Srbiji. U petak nastupa na „Gitar art” festivalu sa Vlatkom Stefanovskim i Teodosijem Spasovim u „Sava centru”. O festivalu, koji ovih dana slavi deset godina postojanja, Miroslav Tadić ima samo reči hvale.

– Održavati ovakav festival, koji je svake godine sve bogatiji, zaista je veliki uspeh. Teško je očuvati takav festival bilo gde u svetu, a kamoli u Srbiji koja je preživela teške trenutke. Kada svojim studentima u Americi pričam na kakav festival idem i ko sve tamo svira, oni ne mogu da veruju. Trio Vlatko Stefanovski, Teodosi Spasov i Miroslav Tadić prvi put se i predstavio na „Gitar art” festivalu pre nekoliko godina. Publika na koncertu u petak moći će uživo da vidi i čuje koliko smo, u međuvremenu, sazreli. Vlatko i ja sviramo veoma često, ali sa Spasovim smo imali dosta koncerata i naš program je jedna živa materija. Iako je repertoar isti, nove su improvizacije, drugačija je interakcija između nas, ali radimo ono što volimo. Kada radimo zajedno, osećamo se kao da smo došli kući.

Sa Vlatkom Stefanovskim, kako ste jednom rekli, delite savršen muzički i prijateljski odnos. Da li je takav odnos u današnje vreme teško uspostaviti i održati?

Čini mi se da sam imao sreće. Ljudi sa kojima blisko sarađujete neminovno vam postaju prijatelji. Baš sam slušao Edina Karamazova koji je rekao da je prijateljstvo bitan deo njegove saradnje sa Stingom. Sa Vlatkom sam zaista često na turnejama i nikada nismo imali nikakav konflikt, problem, u našem odnosu nema egoizma, dosade. Opet, nismo previše slični i mislim da baš to, i u muzici i u ličnom odnosu, daje dinamiku koja donosi odlične rezultate.

Iz tadašnje Jugoslavije (Beograda) otišli ste još 1979. kada ste imali samo 19 godina. Zar tada u ovoj zemlji nije bilo perspektive za mlade gitariste?

Svaki muzičar ima svoj put. Muzičar mora da ima veru u sebe, da se bori i ne sme da dozvoli da ga sredina sputava u tome. Nigde nije lako. Meni je u početku u Americi bilo veoma teško, daleko od roditelja, prijatelja, doma… U vreme kada sam ja otišao ovde nije bilo uslova, gitara se nije mogla učiti na Muzičkoj akademiji. Sada je potpuno drugačija situacija, a jedan od dokaza za to je i „Gitar art” festival.

Šta Vam je Amerika omogućila kao muzičaru?

Tamo nisam otišao samo iz ljubavi prema muzici, već i prema jednoj mladoj dami. Tamo sam dobio vrhunsko obrazovanje i bio sam stipendista američke vlade.

Od 1985. godine predajete na „California Institute of the Arts” u Los Anđelesu. Kakav odnos imate sa studentima i šta je Vaš cilj kao profesora?

Ta škola je jedinstvena po tome što mi smatramo da student treba da izađe iz škole sa ličnim pristupom muzici. Cilj obrazovanja, pogotovo u umetnosti, jeste da dozvolite da ono što čuvate u sebi ispliva na površinu. Uvek pokušavam da razumem ciljeve i želje svojih studenata i na osnovu toga krojim plan rada. Smatram da takav pristup studentima daje najveću šansu za uspeh. Moj odnos sa studentima je neformalan, čak prijateljski i ja puno dobijam i učim od njih.

Od muzike sa čitavog prostora bivše Jugoslavije najviše Vas je privuklo da istražujete makedonsko muzičko nasleđe. Zašto?

To nije bila svesna odluka. Kada sam bio tinejdžer, nismo slušali takvu muziku. Slušali smo progresivni rok, džez, Koltrejna, Hendriksa, a jedino što nas je privlačilo jeste makedonska muzika. Zato što u njoj ima nečeg duboko emotivnog, puna je života, a sa tehničke strane ima nepravilnu metriku, neobične skale, moduse. Kada sam otišao u Ameriku, onda sam još više uvideo vrednost te muzike. Ali, ja sam tamo poneo i puno srpske muzike, dalmatinske, istarske… Sarađujem i sa braćom Teofilović i radićemo neke stare srpske teme, koje su oni iskopali. Radio sam i neke dalmatinske stvari na gitari, uz Teodosija bavim se i bugarskim nasleđem. Pri tom, ja se bavim i nekim drugim vrstama muzike, poput džeza, bluza…

Pomenuli ste Teofiloviće, ali Vaš muzički put protkan je i saradnjom sa drugim velikanima, poput Plasida Dominga, Marije Žoao, Radeta Šerbedžije… Koliko Vas je to obogatilo?

To zaista jeste ogromno bogatstvo. Svaki od tih muzičara je ličnost za sebe, ima poseban pristup i zanimljivo je biti kraj takvih ljudi, a kamoli muzicirati sa njima. To je meni kao muzičaru dosta pomoglo da nađem neko svoje mesto.

Jednom prilikom ste izjavili da ste u životu radili ono što ste želeli, uz malo sreće, ali da ne smatrate sebe preterano talentovanim. Međutim, nagrade, priznanja kritike Vas demantuju…

To je najobjektivniji sud koji mogu da donesem o tome. Ne pokušavam da bude skroman. Ima ljudi koji u ranim godinama pokažu briljantnost, neverovatan talenat. Moj kolega i prijatelj Dušan Bogdanović je u svojim ranim, dvadesetim godinama pokazao muzičku i tehničku zrelost, a ja sam u tim godinama bio daleko od toga. Valjda se moj talenat polako manifestuje. Ali, to mi se sviđa, jer da se to ranije desilo, verovatno bi mi sada bilo dosadno.