Između tržišta i ulice

Bra­ni­slav Klan­šček*

Ako je su­di­ti po pri­zo­ri­ma is­pred zgra­de te­le­vi­zi­je N1 ovih da­na, čo­vek bi po­mi­slio da se bra­ni mi­ni­mum ustav­ni po­re­dak, a ne – od­lu­ka jed­nog pri­vat­nog vla­sni­ka da pro­me­ni di­rek­to­ra svo­je fir­me. Tran­spa­ren­ti, uz­vi­ci, dra­ma­tič­ne ob­ja­ve na dru­štve­nim mre­ža­ma – sve to zbog či­nje­ni­ce da je Igor Bo­žić sme­njen, a na nje­go­vo me­sto do­šao Brent Sa­dler. Ukrat­ko: me­na­džer­ska ro­ta­ci­ja pre­tvo­re­na je u dru­štve­ni do­ga­đaj pr­ve ka­te­go­ri­je. Na­rav­no, pra­vo na pro­test je ne­u­pit­no. Ali bi tre­ba­lo da bu­de ne­u­pit­na i ele­men­tar­na lo­gi­ka: pri­vat­na kom­pa­ni­ja ima pra­vo da upra­vlja sop­stve­nim po­slo­va­njem, uklju­ču­ju­ći i iz­bor di­rek­to­ra. U su­prot­nom, mo­gli bi­smo usko­ro gle­da­ti pro­te­ste is­pred pe­ka­ra zbog sme­ne maj­sto­ra za bu­rek ili zbog no­vog me­na­dže­ra u ka­fi­ću ko­ji „ne raz­u­me duh espre­sa”.

Na­me­će se i jed­no ne­zgod­no pi­ta­nje: gde su bi­li svi ti za­bri­nu­ti gla­so­vi ka­da je Dra­gan Šo­lak od­lu­čio da svo­ju kom­pa­ni­ju pro­da za oko 1,5 mi­li­jar­di evra? Ta­da ni­je bi­lo tran­spa­re­na­ta ni oku­plja­nja u od­bra­nu „jav­nog in­te­re­sa”. Is­pa­da da je pro­da­ja či­ta­vog si­ste­ma ma­nje dra­ma­tič­na od pro­me­ne jed­nog di­rek­to­ra – što je, bla­go re­če­no, za­ni­mljiv kri­te­ri­jum. Iro­ni­ja ide i da­lje. Za­mi­sli­mo da Dra­gan Đi­las od­lu­či da pro­me­ni di­rek­to­ra u jed­noj od svo­jih fir­mi. Da li bi se gra­đa­ni oku­pi­li is­pred se­di­šta te kom­pa­ni­je? Ili bi ta­kva od­lu­ka bi­la shva­će­na kao ono što je­ste – unu­tra­šnja stvar pri­vat­nog bi­zni­sa? Ako je od­go­vor ovo dru­go, on­da je ja­sno da smo na te­re­nu dvo­stru­kih ar­ši­na. Uosta­lom, ni­ko se ni­je bu­nio ni ka­da su se 2012. go­di­ne Dra­gan Đi­las i Dra­gan J. Vu­či­će­vić, ko­ji su do ta­da bi­li su­vla­sni­ci „Pre­sa”, u ko­jem je Vu­či­će­vić bio i glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik, po­slov­no raz­i­šli – bez tran­spa­re­na­ta, bez pro­te­sta i bez dra­ma­tič­nih ape­la jav­no­sti.

Do­dat­nu di­men­zi­ju da­je i pri­su­stvo po­li­ti­ča­ra me­đu oku­plje­ni­ma. Ka­da se oni uklju­če u „od­bra­nu” jed­ne ka­drov­ske od­lu­ke u pri­vat­noj fir­mi, te­ško je iz­be­ći uti­sak da se ra­di o po­li­ti­za­ci­ji jed­ne obič­ne pri­vred­ne tran­sak­ci­je. Kao da sva­ka pro­me­na di­rek­to­ra auto­mat­ski po­sta­je po­li­tič­ko pi­ta­nje. U istom klju­ču, za­ni­mlji­vo je i pri­su­stvo sa­mih no­vi­na­ra na pro­te­stu. Ti­me se bri­še gra­ni­ca iz­me­đu onih ko­ji iz­ve­šta­va­ju i onih ko­ji uče­stvu­ju. Ka­da no­vi­na­ri sta­nu na jed­nu stra­nu do­ga­đa­ja o ko­jem bi tre­ba­lo da pro­fe­si­o­nal­no iz­ve­šta­va­ju, to ne­mi­nov­no osta­vlja uti­sak da se­be vi­de kao dru­štve­no-po­li­tič­ke ak­te­re, a ne kao ne­u­tral­ne po­sma­tra­če. A to je već pro­me­na ulo­ge ko­ja pre­va­zi­la­zi jed­nu ka­drov­sku od­lu­ku.

U stvar­no­sti, stva­ri su jed­no­stav­ni­je: vla­snik od­lu­ču­je, di­rek­tor do­la­zi i od­la­zi, a pu­bli­ka pre­su­đu­je da­ljin­skim upra­vlja­čem. Ne­ma tu mno­go me­sta za epo­hal­ne na­ra­ti­ve, osim ako ne in­si­sti­ra­mo da sva­ku po­slov­nu od­lu­ku pre­tvo­ri­mo u spek­takl. Ako je sva­ka sme­na di­rek­to­ra raz­log za pro­test, bo­jim se da će­mo usko­ro mo­ra­ti da uve­de­mo i se­zon­ske kar­te. Do ta­da, osta­je da ovu epi­zo­du po­sma­tra­mo sa do­zom hu­mo­ra – kao još je­dan do­kaz da u na­šem jav­nom pro­sto­ru ni­šta ni­je pre­ma­lo da bi bi­lo ve­li­ko.

*Pro­du­cent