Zahtevno – okrepljujuće

Posle velikog prošlogodišnjeg uspeha u „Sava centru” sa Londonskom filharmonijom, David Geringas (Litvanija) postaje omiljeni solista i gost Beograda i miljenik beogradske publike. Kao violončelista starije generacije doživljava veliku svetsku afirmaciju izvodeći standardna, ali i sasvim nova dela svetskog repertoara. Najveći svetski kompozitori posvećuju mu svoja dela koja on sa uspehom izvodi.

Koncert Beogradske filharmonije i njegov program zamišljeni su i izvedeni u nešto kamernijem vidu, ali u veoma dobro odabranom sledu dela, opšte optimističke, radosne i vedre intonacije. Najpre rani Mocartov Divertimento u Ce duru KaVe 157 u tri svoja stava dočarao je ležernost i ljupkost sveta i života u 18. veku, zatim se tu veoma dobro uklopio poznati Hajdnov Koncert za violončelo i orkestar br. 1 u Ce duru u kome je Geringas i dirigovao i svirao solističku deonicu. Orkestar je reagovao, ne uvek namah i treptaj, ali je reagovao brzo i dobro. Ono što Geringas proizvodi na svom instrumentu izraženo je u lepoti i dovršenosti fraza u temama svih stavova, ali i u vibrantnom, brzom, u jednom dahu izvedenom poslednjem, najbržem, trećem stavu Koncerta. Celinu je držao u glavi i rukama, veoma dobro pravio interpolacije i gradio orkestarske delove tako da nagoveste i iznenade sve početke solističkih deonica. Dvostruka uloga, nimalo laka i jednostavna, zahtevna – okrepljujuća.

Veliku pomoć Geringas je imao u koncertmajstoru Miroslavu Pavloviću.

Publika nije dozvolila da se ode na pauzu, a Geringas je, takođe ponesen ovacijama, dodao, bolje reći, zbrisao (dva puta) Bumbarov let koji i služi da začudi i oduševi virtuoznom bravurom. Usledila je, takođe, na „bis” kompozicija Pabla Kazalsa, i ona sračunata na efekte pevanja ptica i imitiranja ptičjeg cvrkuta. Kao mladić na početku karijere, Geringas je želeo da prikaže sve svoje ogromne izvođačke mogućnosti, da zadivi, zaustavi dah i svoju umetnost demonstrira u svim njenim elementima. Uspeh je bio neverovatan.

U drugom delu programa, poneseni ovacijama u prethodnom delu, svu radost sviranja orkestar Beogradske filharmonije izlio je u prvu temu prvog stava Mendelsonove Četvrte simfonije u A duru op. 90 (Italijanska). I ostali stavovi koje je Geringas gradio u romantičarskoj zanesenosti tema ali i u čvrstoj klasičarskoj strogosti i logici, zvučali su efektno, posebno Trio u Skercu, ali i najlepši, uzvitlani Sartarelo, poslednji stav koji evocira svu lepotu mediteranskog sunca, italijanskih igara, saltarela i tarantele. Pored drvenih duvača, i ostali muzičari su imali posebnu odgovornost i želju da pod palicom Geringasa daju sve od sebe. Više pijana i koncentracije u zvuku gudača, njihovo homogenizovanje, kao i mini dinamika unutar fraza dovešće orkestar od gromoglasne do prefinjene interpretacije.