Caja Načić - žena 21. veka

Mogla je da bude i prva žena u srpskoj vojsci. Nije sanjala o toj slavi, već je htela da se nošenjem uniforme upiše u istoriju samo radi drugog cilja: da bi se zaposlila u Ministarstvu građevina, za šta je uslov bio služenje vojske, drugim rečima: da ste muško. To je jedina kvalifikacija koju nije mogla da ispuni. Na kraju je ostala upamćena po svemu drugom što je postigla. Kada hodate Terazijama, kročili ste na mesto koje je početkom 20. veka uređivala. Projektovala je prve socijalne stanove na Balkanu, dala utočište siromašnim radnicima, ali i raskošne rezidencije uglednim ljudima tog vremena. Stvorila je deo one crkvene i kulturne baštine za koju danas strepimo da će nestati sa Kosova i Metohije. I tu se nije zaustavila prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić (1877. Beograd – 1955. Dubrovnik).

Postoji i drugi način da se počne priča o njoj. Ne samo što je preživela austrougarski logor u koji su je odveli zbog sumnje da je pozvala na pobunu protiv okupacionih vlasti, već se tamo i udala i rodila kćerku u četrdesetoj godini. Žena za 21. vek.

Arhitektura posle završene Druge muške gimnazije nije bila njen prvi izbor. Ali, kako nije dobila stipendiju da studira medicinu, kao jedina gospođica upisuje studije arhitekture na novootvorenom Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole. Iz Kapetan Mišinog zdanja izlazi 1900. godine kao najbolja od svih svojih kolega. Od tada pa sve do 1919. kada se sa suprugom Lukom Lukajem i kćerkom Lucijom seli iz Beograda u Dubrovnik zbog detetovog zdravlja, nijedan veliki graditeljski zahvat nije prošao mimo nje, bilo da je reč o urbanističkim projektima, javnim objektima, kućama, zgradama ili sakralnoj arhitekturi i efemernom spektaklu.

– Ona spada u arhitekte koji su oblikovali lice Beograda s početka 20. veka. Još u 19. veku počela je njegova evropeizacija iz turske kasabe u modernu varoš, a Jelisaveta se u pravom trenutku školovala i stupila na našu arhitektonsku scenu. Bila je svestrana i u svemu što je radila dala je lični pečat, što je bilo u skladu sa njenom prirodom i težnjom da bude inovativna. Hrabro je koračala sa kolegama tog vremena poput arhitekata Dimitrija T. Leka, Nikole Nestorovića, Jovana Ilkića, Veselina Lučića... Kao prva žena zaposlena u javnoj upravi krčila je put svima nama koje smo došle posle nje. Bila je talentovana, odgovorna, spremna da pokaže da zna, hoće i može rešavajući vrlo složene graditeljske zadatke. Neke srećne okolnosti u njenom životu jesu se poklopile, ali mi bismo o njoj govorili i da nije prva i da nije žena jer je dobar arhitekta. Da je njeno delo nastalo za svega petnaestak godina koliko je stvarala važno govori i to što su neki objekti proglašeni za spomenike kulture: OŠ „Kralj Petar Prvi” (1965), Crkva Aleksandra Nevskog (1983), Crkva svetog arhanđela u Štimlju na Kosmetu (1997), Kompleks radničkih stanova u Beogradu (2007) i Kuća knjižara Marka Markovića (2013) – ističe Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti i autorka monografije „Između pravila i slobode: Arhitektura i identitet Jelisavete Načić” koja je knjigom u izdanju Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda osvetlila mnoge aspekte Jelisavetinog života i rada.

Na velika vrata Caja Načić, kako su joj u porodici cincarskog porekla tepali, ulazi na arhitektonsku scenu zaposlivši se u Opštini grada Beograda 1903. Tada dobija svoj prvi i veliki zadatak da razradi projekat uređenja Malog Kalemegdana koji je na konkursu dobio njen tadašnji šef arhitekata u opštini Dimitrije T. Leko, kao i da izvede Malo stepenište. Ona je taj ulaz u Kalemegdan, odnosno na Savsko šetalište, projektovala posle diplomiranja dok je radila kao pripravnik, odnosno tehnički crtač u Ministarstvu građevina u kojem nije mogla da se zaposli jer zakon ženama to tada nije dozvoljavao.

– Izvedene su u neobaroknom stilu i bila je potrebna velika veština arhitekte da ih projektuje s obzirom na nagib terena i Pariske ulice. Ali ona je uprkos mladosti i nedostatku iskustva to besprekorno uradila. Stepenice su od zelenog kamena kersantita koji se vadio u kamenolomu u Ripnju i danas su posle više od 120 godina od podizanja jedan od najlepših primera parkovske arhitekture kod nas – kaže Ibrajter Gazibara.

Za Jelisavetino najznačajnije delo važi Osnovna škola „Kralj Petar Prvi” pored Saborne crkve u kojoj je imala atelje i gde je radila na privatnim porudžbinama. U gimnastičkoj sali te škole Ivan Meštrović vajao je figuru nagog Pobednika kao segment na monumentalnoj fontani koja je trebalo da se nađe na rekonstruisanim Terazijama. Taj javni prostor, njegov deo, Jelisaveta je kao opštinski arhitekta uređivala 1913.

– Sva je prilika da su ovo dvoje umetnika tesno sarađivali na razradi ideja za uređenje Terazija koje su se sređivale sa prekidima i bile su najlepši beogradski trg sve do posle Drugog svetskog rata kada im je izgled promenjen. Ona je bila mlada, lepa i slobodna, a on naočit i oženjen, i možda je između njih bilo nešto više od prijateljstva – ističe Ibrajter Gazibara.    

Škola, prva kod nas izvedena po merilima savremenog sveta, građena je između 1905. i 1907. i u celosti je domaće delo. Imala je vodovodne instalacije sa engleskim klozetima, centralno grejanje, dovoljno dnevne svetlosti u prostorijama...

– To je bilo vreme akademizma, strogog stila sa jasnim pravilima, i simetričnih objekata. Jelisaveta je bila slobodna da prilagodi izgled škole položaju, lokaciji, Ulici kralja Petra koja je u padu, unoseći elemente secesije u dekorativnom oblikovanju i fasade i enterijera. Projektovala ju je kao ugaoni objekat sa skverom ispred objekta kakav postoji i ispred Crkve Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Na originalnom projektu osnove koji je drugačiji u odnosu na izvedeno stanje postojao je dugački trakt koji je išao do današnje Pariske ulice. Ali zbog nedostatka novca to tada nije izvedeno sa idejom da će biti kada bude para u gradskoj kasi. Nikad se nije desilo jer je plac prodat Francuskom poslanstvu gde je kasnije izgrađena francuska ambasada – objašnjava autorka monografije.   

Evropske tokove u arhitekturi tog doba pratila je i dok je radila na bolnici za lečenje tuberkuloze na Zapadnom Vračaru koja je svojevrsni omaž Jelisavetinoj braći i sestrama koji su umirali od te bolesti. Srušena je u Prvom svetskom ratu. Da bi odgovorila na zadatak izgradnje socijalnih, radničkih stanova, opština Jelisavetu Načić šalje u Berlin 1910. iz kojeg se vraća sa žaljenjem zbog stepena razvoja u kojem je Beograd i, između ostalog, zapisuje „Koliko je lepota prirode Beogradu dala, a koliko mu je malo čovek dao”...

Neke od vrednih građevina koje je ona projektovala nepovratno su nestale. Zgrada trgovca Arse Drenovca na uglu Kosovske i Kondine čiji je deo uništen u Drugom svetskom ratu, a posle je, u miru, srušena. Kao i objekat na Kopitarevoj gradini koji je zamenila stambena zgrada ili kuća u Kraljice Natalije koja je uklonjena kada se gradilo porodilište. Crkva u Štimlju, jedini sakralni objekat izveden prema njenom projektu, prilično je oštećena, njoj ne može da se priđe, ograđena je bodljikavom ogradom, naglašava Ibrajter Gazibara. 

Najmisterioznije Jelisavetino delo je dekorativni slavoluk koji ju je koštao internacije u austrougarski logor za intelektualce u Nežideru. Osmislila ga je 1913. u slavu povratka srpske vojske iz balkanskih ratova i bio je postavljen na Terazijama. Navodno je na njemu pisalo „Još ima neoslobođenih Srba”, što je 1916, kada je luk pronađen, dovelo do njenog hapšenja.

– Bilo bi neophodno utvrditi da li je zaista postojao slavoluk sa takvim natpisom i na koji način je njegova sudbina odredila sudbinu Jelisavete Načić. Kao uposlenik opštine, ona je učestvovala u organizaciji tog složenog efemernog spektakla koji je zabeležen i kamerom. Na snimcima i fotografijama događaja slavoluk se ipak ne vidi – precizira Ibrajter Gazibara.

Šta biste danas, posle duže od decenije bavljenja njenim radom i godinu dana pregalaštva na pisanju monografije, pitali Jelisavetu Lukaj Načić, kako se potpisivala posle udaje?  

– Volela bih da znam kako je sve to uspela, odakle joj tolika životna strast i odlučnost. Iz čega je crpela energiju i ko joj je bila najveća podrška, porodica, suprug ili ona sama sebi. Posve izuzetna žena koja je na vrhuncu profesionalnog uspona odlučila da se povuče i posveti porodici.    

Između mita i činjenica  

• Jelisaveta Načić nije rođena 1878, nego 1877. Ta godina upisana je u crkvenoj knjizi Vaznesenjske crkve u kojoj je krštena.
• Rođena je kao četvrto dete, a ne trinaesto, i nije bila najmlađa. Mihajlo i Milica Načić, Jelisavetini roditelji, imali su devetoro dece.
• Nije jedina školovana kćerka, starija sestra bila je nastavnica nemačkog jezika u ženskoj školi.
• Činjenicama ne odgovara ni priča da joj je otac bio bogati trgovac i da je ona morala miraz da potroši na školovanje zato što joj je zabranjivano da studira. Možda je potrošila miraz na školovanje, ali zbog toga što je otac u trenutku njenog upisa na Veliku školu bio u lošem imovnom stanju.
• Roditelji je se nisu odrekli zato što se udala za Albanca, profesora Luku Lukaja. Posle izlaska iz logora, do 1919. živeli su kod Jelisavetinih roditelja u Beogradu sve do odlaska u Dubrovnik. Kada su posećivali Beograd, odsedali su kod porodice koja je tada živela u Vlajkovićevoj ulici.
• Netačno je da joj je muž branio da radi kada se udala. Pored takvog muškarca ona ne bi ostala.