Prvo ću u Srbiju, mi smo jedinstven prostor

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Dejtonska samostalnost nije secesija, već pravo federalne jedinice, što Republika Srpska jeste. Naša prava su garantovana Dejtonskim sporazumom. Srpska štiti svoje institucije, imovinu i narodnu volju, bez kompromisa, rekao je Siniša Karan, predsednik Republike Srpske. U razgovoru za „Politiku”, prvom od inauguracije za medije iz Srbije, on govori o odbrani autonomije, odnosima sa Vašingtonom i Beogradom, Rusijom i Kinom, o krizama koje se pripisuju Srpskoj, ali i o tome kako gleda na stabilnost i dijalog unutar BiH, objasnivši zašto bi bio ozbiljno razočaran ako ne bi zapao u nemilost onih koji su neustavnim procesom protiv Milorada Dodika pokušali poništiti narodnu volju.

Izbori za predsednika trajali su više od dva meseca, uz ponavljanje glasanja i to posle smene Milorada Dodika?   

Delovanje Kristijana Šmita bilo je neustavno i nezakonito. Imao je saveznike u neustavnom Sudu BiH i Tužilaštvu BiH, koji su njegove nelegalne odluke prihvatali kao zakone, kako bi eliminisali i poništili narodnu volju. Srušili su izborne principe na kojima počiva i Ustav BiH. Narod je izabrao Dodika za predsednika Republike Srpske, narod ga nije smenio i ovo je taj izborni mandat. Ove izbore nismo hteli, CIK je učestvovao u rušenju ustavnog poretka Republike Srpske i BiH. S naše strane uradili smo sve što je bilo neophodno da narod ponovo, kroz izbor mene, izabere Dodika. Narod je izabrao politike koje su, zapravo, srušile Šmita, dakle, ponovo je pobedio narod, kao i Dodik i politike dvadesetogodišnje odbrane Srpske. Napadom na politike Srpske Šmit je napao Srpsku, jer su te politike prepoznate kao brana unitarizaciji i stvaranju antidejtonske BiH kao države samo jednog naroda. Suština je, dakle, bila osporavanje narodne volje.

Koja je to politika koju nameravate da zastupate?

Tu nemamo nikakvu dilemu. Trideset godina se neustavno i nezakonito urušava Republika Srpska kroz nametnute odluke visokih predstavnika i Ustavnog suda BiH, kao i podzakonskim aktima Saveta ministara BiH i drugim pritiscima spolja. Tri decenije unazad mogu se opisati kao proces unitarizacije, iako BiH nije unitarna država, već složena federalna zajednica. Kada rušite koncept državnog uređenja, stvarate prostor da narod koji ima više ruku preglasa druga dva naroda, a to nije dejtonska BiH, već država po principu „jedan čovek – jedan glas”. Takva država ne obezbeđuje ravnopravnost, već dominaciju. Upravo je preglasavanje u SR BiH dovelo do njenog raspada i formiranja Republike Srpske. BiH je asimetrična federacija u kojoj su dva entiteta i tri naroda nosioci suvereniteta. Sve to piše u Ustavu BiH. Ovo nisu politički stavovi. S druge strane, unitarizam je politički proces, neustavan i zasnovan na sili i pretnjama.

Da li je dejtonska samostalnost neka „secesija”?

To je upravo oblik državnog uređenja o kojem govorim i koji je u Dejtonu dogovoren. BiH je sui generis, labava federacija, to jeste zemlja konfederalno-federalnog tipa, jer je Ustav BiH deo međunarodnog ugovora, a konfederacije nastaju baš takvim aktima. Ali 30 godina potencira se centralizam, čemu je prethodilo razbijanje dejtonskog koncepta, pa sada imamo sukob antidejtonskog i dejtonskog. Srpski narod se snažno zalaže za dejtonsku strukturu. Kada bismo se vratili 30 godina unazad, videli bismo da je Srpska u punom smislu bila država, sa svojom vojskom, graničnom policijom, pravosuđem, obaveštajnom službom... Zbog procesa rastakanja „Dejtona” mi to danas nemamo. Zato govorimo o dejtonskoj samostalnosti, posebno jer nemam nikakvu dilemu da se SR BiH raspala, isto kao što je Badinterova komisija konstatovala raspad SFRJ. Iako je Ustav iz 1974. govorio o samostalnosti naroda, a ne republika, raspad SFRJ dogodio se po avnojevskim principima, čime je razbijeno jedinstvo srpskog bića. Isto tako se raspala i SR BiH, a Republika Srpska je bila država u punom kapacitetu. Dokaz za to je Vašingtonski sporazum, kojim je 1994. nastala Federacija BiH, ostavljajući joj mogućnost konfederalnih odnosa s Hrvatskom, pa čak i uz dokument kojim je predviđeno da se sa Republikom Srpskom definišu pitanja granica – što je bilo njihovo priznanje Republike Srpske. Potom je 1995. godine, spajanjem, nastala nova BiH, sa izmenjenom unutrašnjom strukturom i punim suverenitetom entiteta, od kojih je i nastala, uz delimičan suverenitet prema spolja. To je dejtonska samostalnost.

Ipak, koliko god vaši stavovi bili bazirani na Ustavu i „Dejtonu”, oni se neće svideti centrima koji su „smenili” Dodika, pa biste i Vi mogli pasti u nemilost...

Trideset godina su u nemilosti svi koji su ovako govorili. Biću veoma razočaran ako ne budem pao u nemilost, jer nameravam da besprekorno ispunjavam svoju ustavnu i moralnu obavezu – da štitim Srpsku. Visoki predstavnici smenili su više od 500 naših funkcionera – sve koji su bili smetnja unitarnoj BiH, i to pod obrnutim narativom da smo mi ti koji rušimo Dejtonski sporazum. Sigurno ću se naći na udaru, jer ću, po cenu svega – apsolutno svega – braniti status Republike Srpske i srpskog naroda, a to pre svega znači odbranu naše autonomije.

Povodom novih inicijativa iz Sarajeva da se imovina uknjiži na nivo BiH, gde vidite crvenu liniju ispod koje RS neće ići?

Kada je reč o imovini, držaćemo se isključivo ustavnih odredbi, bez politike. A prema Ustavu BiH imovina pripada Republici Srpskoj i Federaciji BiH. Ustav BiH je deo međunarodnog prava, nije donet od strane domaćih institucija, ali je amandmanom za Brčko na neki način postao deo domaćeg prava. Specifičnost Dejtonskog sporazuma jeste u tome što sam dozvoljava promenu Ustava BiH, što nije uobičajena praksa tako nastalih dokumenata. Pored Ustava BiH, koji jasno smešta imovinu u nadležnost entiteta, tu su i aneksi osam i devet, koji govore o javnim preduzećima i nacionalnim spomenicima i potvrđuju da je imovina entitetska. Dalje, čak i ta sporna zabrana raspolaganja imovinom, nametnuta od strane visokih predstavnika priznaje da je imovina vlasništvo entiteta i samo propisuje njenu privremenu zabranu. Distrikt Brčko je svu imovinu preneo na sebe. Ustavni sud BiH je odlučujući o pitanjima privatizacije preduzeća i banaka potvrdio da Srpska ima pravo da reguliše imovinskopravne odnose. Čak i visoki predstavnici, kada govore o sukcesiji potvrđuju da to pitanje nema veze s imovinskim odnosima u BiH. Domaći lideri u BiH su 2007. postigli sporazum o raspolaganju vojnom imovinom i utvrdili da su entiteti njeni vlasnici. Sve su to egzaktni dokazi o vlasništvu nad imovinom. Međutim, pritisak međunarodne zajednice, uz direktno delovanje na Ustavni sud, menja narativ i retoriku, usled čega su osporeni naši zakoni o poljoprivrednom zemljištu, šumama i vodama. Ali čak ni Ustavni sud ne kaže čija je imovina, već da to pitanje treba rešiti u Parlamentarnoj skupštini BiH.

Ipak, imovina deluje kao sudbinsko pitanje, posebno sada kada od toga zavise i neke američke investicije, poput gasovoda.

Upravo tako, jer to nije pitanje samo javnih dobara i svojine, već je neraskidivo povezano s ambicijama za dalju unitarizaciju. Srpska i sada ima državotvorne atribute, a jedan od njih je imovina. Zato se nastoji eliminisati taj ključan element državnosti. Srpska je, kao vlasnik imovine, spremna da ustupi na korišćenje institucijama BiH ono što im je potrebno za rad, ali mora da se zna da je to naša imovina.

S tim u vezi, pojavile su se spekulacije da bi Kristijan Šmit mogao napustiti BiH u oktobru, radi penzionisanja. Šta u slučaju da se seti da u zadnjem trenutku nešto nametne?

Visoki predstavnici napravili su toliko zla da je šteta nemerljiva. Rušen je Dejtonski sporazum, ali samo u jednom smeru – protiv autonomije i ingerencija Srpske. Svaki od njih doprinosio je da iscrpi biće Srpske koje je unela u BiH. Setimo se njihovih odluka i odluka Ustavnog suda, kada su eliminisali našu simboliku ukidajući prefiks „srpski” za gradove, grb i himnu, sve ih je vređalo, kao i Dan Republike, pa i pitanje imovine. Zatim su nametnuli pravosudni sistem BiH, uz pokušaj da i sve policijske prerogative prenesu u Sarajevo. Svaki je naneo štetu namećući ukupno 913 odluka kojima je menjana ustavna struktura, isključivo na štetu srpskog naroda. Kada smo mislili da je dostignut vrhunac antiustavnog delovanja, pojavio se Šmit, koji nije visoki predstavnik, i direktno intervenisao u Krivični zakon BiH, čak bez namere da, kao njegovi prethodnici, barem zatraži da se to legitimiše kroz usvajanje u domaćoj instituciji. Time je pokazao da je BiH kolonija neviđenih razmera, jer se i u kolonijama nešto poštovalo – postojala su pravila i pisani okviri, dok u Aneksu 10 nema govora o zadiranju u zakonodavnu vlast. O tome treba da razmisle oni koji se zaklinju u suverenitet BiH, a upravo oni najviše pozivaju Šmita da deluje, što istorija i nauka teško mogu da objasne.

Da li Srpska traži povratak na izvorni Dejton ili izlaz iz postojećeg ustavnog okvira BiH?

Izvorni Dejton je naše stalno usmerenje i branićemo ga koliko god bude potrebno, i sve ono što je neustavno preneseno ćemo vraćati. Optuživali su nas za secesiju, ali mi o tome nikada nismo govorili, već o dejtonskoj samostalnosti, koju i sada imamo kao federalna jedinica unutar BiH, po ustavnoj normi. Postojala je zamka zvana „pet plus dva” o uslovima za ukidanje OHR-a, koja je došla od stranog faktora kada su videli da domaći lideri počinju sami da se dogovaraju. U tom paketu ključna je imovina, a oni su odredili da će sami proceniti kada su uslovi ispunjeni, što bi, po njihovom scenariju, bilo kada ostanemo bez svega. S druge strane, za nas je ključno „četiri plus tri”: narodna volja koja je stvorila Srpsku i na kojoj počivaju naše institucije; međunarodna verifikacija Srpske kroz Dejtonski sporazum čijih aneksa smo potpisnici; ekonomska autonomija i snaga naših političkih institucija. Tri dodatna principa, koja nam daje Ustav su podela nadležnosti, paritet i jednakopravnost, kao i konsenzus pri donošenju odluka. Protiv njihovih „pet plus dva”, mi imamo svoja „četiri plus tri”.

Kako odgovarate na optužbe da Srpska proizvodi krize umesto da nudi kompromise? Vidite li uopšte sagovornika u Sarajevu za ozbiljan dijalog ili je taj kanal trajno zatvoren?

Ovog časa mi nemamo sagovornike u FBiH. Imali smo ih 2007. godine, čak i po pitanju imovine, ali onda se umešala međunarodna zajednica. Sagovornike nemamo zbog dela međunarodne zajednice koji je i dalje protiv Srpske. Onog časa kada niko ne bude stajao ni na čiju stranu, zvaničnici u FBiH će postati naši sagovornici. Oni još vuku neku snagu i podršku za proces unitarizacije, koja je sada minorna, ali kada i ona nestane, imaćemo sagovornike. Mi bismo, zbog stabilnosti, voleli da se to dogodi što pre.

Očito je da se tu nešto menja. Vaš prvi sastanak bio je s diplomatom SAD, uz nedavne posete predstavnika RS Vašingtonu. Šta Srpska, zapravo, očekuje od Vašingtona?

Ne samo od Vašingtona, geopolitički odnosi se sedmično menjaju, tempom i obimom koji su nekada bili decenijski. Srpska je mudrom politikom prepoznala te procese na vreme. Jedni smo od retkih koji imaju dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom, najmoćnijim državama i silama. To je privilegija i zasluga koju je malo ko imao priliku da stekne. Davno smo krenuli u stvaranje strateških odnosa s mnogim zemljama – SAD, Rusijom, Kinom, Mađarskom, a o Srbiji nema potrebe ni govoriti, jer mi smo deo jedinstvenog prostora. Takođe, imamo kontakte i sa određenim strukturama unutar EU koje imaju objektivniju sliku o regionu, BiH i Republici Srpskoj iako nam zvanična politika njihovih država nije naklonjena. Pritisak na Srpsku je smanjen, mi smo za stolom, a ne na stolu. Imamo direktne odnose sa njima, a smanjen je uticaj onih u Sarajevu koji su bili učesnici spornih procesa. Strateška partnerstva su vidljiva i ne odnose se samo na politiku, danas je politika veoma bliska ekonomiji.

Prva čestitka stigla vam je od predsednika Srbije, a ujedno i očekivanje da Beograd bude prva destinacija koju ćete posetiti…

Zdravstveni problemi koje sam imao malo su poremetili planove, ali sa predsednikom Vučićem sam u kontaktu. Prva poseta će, naravno, biti Srbiji. Razlozi su višestruki, pre svega mi Republiku Srpsku i Republiku Srbiju smatramo jedinstvenim istorijskim, nacionalnim i kulturnim prostorom. Govorimo o jednom te istom narodu, naše istorijske veze su deo istovetne borbe za slobodu, što je večna težnja srpskog naroda. O tome govori i Deklaracija Svesrpskog sabora. Taj dokument je sjajan i jasno definiše da je naš narod i dalje izložen napadima i da zahteva zaštitu. Srbi su deo jednog naroda gde god da žive i imaju svoje dve „matice” – Srbiju i Srpsku. Naš nacionalni identitet je jedinstven, a raspad Jugoslavije pokazao nam je da smo nestali tamo gde nismo imali svoju državu. Odnosi Srpske i Srbije danas su snažniji nego ikada zahvaljujući predsednicima Dodiku i Vučiću. Predsednici Vučić i Dodik su tu saradnju materijalizovali do mere da ne postoji naša lokalna zajednica u kojoj Srbija nije učestvovala u nekom infrastrukturnom projektu. Odlazak kod predsednika Vučića neće biti simboličan, već suštinski, da i mi pokažemo da Srbija, u skladu sa Deklaracijom i Specijalnim i paralelnim vezama, ali i činjenicom da je Republika Srbija potpisnica Dejtonskog sporazuma, a Srpska potpisnik svih aneksa tog međunarodnog ugovora, ima puno pravo da brine o statusu Republike Srpske i da dnevno komuniciramo. U Srbiji vidimo ne samo istorijskog i identitetskog saveznika već i partnera za odbranu dejtonske strukture Republike Srpske unutar BiH.   ¶