Izlazak iz NATO-a nije u Trampovim rukama

Novi talas tenzija u odnosima između Vašingtona i evropskih saveznika otvorio je pitanje koje se već godinama periodično vraća u javnost, da li bi Sjedinjene Američke Države mogle da napuste NATO i kakve bi posledice takav potez imao po globalnu bezbednost.

Povod za najnovije zaoštravanje bio je sastanak predsednika Donalda Trampa sa generalnim sekretarom Alijanse Markom Ruteom 8. aprila, održan u senci sukoba SAD i Irana i krhkog primirja na Bliskom istoku. Prema izvorima bliskim razgovorima, Tramp je izrazio nezadovoljstvo zbog, kako smatra, nedovoljne podrške evropskih saveznika tokom krize, posebno u vezi sa bezbednošću Ormuskog moreuza i zaštitom ključnih pomorskih ruta.

U centru američkih zamerki našlo se odbijanje pojedinih članica da ustupe vojne resurse, uključujući ratne brodove, kao i oklevanje da dozvole korišćenje vazdušnog prostora tokom američkih operacija. Takav stav evropskih prestonica u Vašingtonu je protumačen kao nedostatak političke i strateške solidarnosti u trenutku kada su Sjedinjene Države očekivale podršku saveznika.

Nakon razgovora iza zatvorenih vrata, Tramp je i javno iskazao nezadovoljstvo, dovodeći u pitanje pouzdanost Alijanse. Njegova retorika, koja uključuje oštre kvalifikacije na račun saveznika i samog NATO-a, dodatno je pojačala zabrinutost u evropskim političkim krugovima.

Iako tenzije između Vašingtona i NATO partnera nisu novost, aktuelna kriza ih je produbila. Još tokom svog prvog mandata, Tramp je više puta dovodio u pitanje opravdanost američkog angažmana u Alijansi, insistirajući da evropske države ne izdvajaju dovoljno sredstava za sopstvenu odbranu. Slične primedbe ponovo su aktuelizovane u kontekstu sukoba sa Iranom.

Istovremeno, pojedine evropske vlade smatraju da nisu bile blagovremeno konsultovane pre američkih vojnih poteza, te da je reč o operacijama koje se ne tiču direktno evropske bezbednosti. Takav pristup dodatno je produbio jaz unutar Alijanse.

Ipak, mogućnost jednostranog izlaska Sjedinjenih Država iz NATO-a ostaje ograničena unutrašnjim pravnim okvirom. Kongres je usvojio zakon koji predsedniku onemogućava da samostalno povuče zemlju iz Severnoatlantskog saveza bez odobrenja dve trećine Senata ili posebnog akta zakonodavne vlasti. Ova odredba predstavlja snažan institucionalni mehanizam koji značajno otežava eventualni radikalan zaokret američke spoljne politike.

Uprkos tome, političke poruke koje stižu iz Vašingtona imaju realne posledice. One utiču na percepciju stabilnosti Alijanse i podstiču rasprave o njenoj budućnosti, ulozi i unutrašnjoj koheziji. NATO, osnovan 1949. godine kao okvir kolektivne odbrane zapadnih zemalja, ostaje jedan od ključnih stubova evroatlantske bezbednosti, zasnovan na principu da napad na jednu članicu predstavlja napad na sve.

U takvim okolnostima, uloga generalnog sekretara Marka Rutea dobija na značaju. Njegovi napori da ublaži tenzije i održi dijalog između Vašingtona i evropskih saveznika mogli bi biti presudni za očuvanje unutrašnje stabilnosti Alijanse.

Iako su razlike u stavovima sve izraženije, većina analitičara smatra da bi potpuno povlačenje Sjedinjenih Država iz NATO-a imalo dalekosežne posledice po globalnu ravnotežu moći. Takav potez oslabio bi bezbednosnu arhitekturu Evrope i otvorio prostor za jačanje uticaja drugih velikih sila, pre svega Rusije i Kine.

Zbog toga se, uprkos oštroj retorici, realniji scenario za sada vidi u nastavku pritisaka Vašingtona na saveznike da povećaju vojna izdvajanja i preuzmu veći deo tereta kolektivne odbrane, uz očuvanje postojećeg okvira Alijanse.