Duga, burna istorija i najveće zvezde na sceni

Đorđe Milošević*

Ovih dana moskovski Boljšoj teatar (Veliki teatar) obeležio je 250. godišnjicu svog osnivanja. Kitnjasto zdanje pozorišta nalazi se u samom centru ruske metropole i predstavlja jedno od najstarijih i najistaknutijih operskih i baletskih pozorišta u svetu. Začetnik je Baletske akademije, vodeće svetske škole baleta.

Tokom duge istorije pozorište je doživljavalo uspone i padove, ali se uvek uzdizalo, obnavljalo i uvećavalo svoj ugled ne samo u Rusiji nego i u svetu. I bez obzira na požare i druge nedaće koje su ga pogađale, on i danas živi punim životom.

Danom rođenja teatra smatra se 28. mart 1776. godine, kada je gubernatorski zvaničnik knez Pjotr Urusov dobio odobrenje imperatorke Katarine Druge da izgradi teatar dostupan svim građanima gde bi se održavali „balovi i maškarade”. Uprkos naredbi imperatorke, sa izgradnjom teatra se kasnilo, troškovi su rasli, a za izgradnju je bio angažovan i jedan britanski stručnjak.

Prvo zdanje pozorišta izgrađeno je na periferiji Moskve i nije bilo dugog veka. Par godina kasnije izgorelo je do temelja. I novo zdanje teatra, izgrađeno u samom centru Moskve, takođe je izgorelo u požaru. Tek polovinom januara 1825. godine na tom istom mestu svečano je otvoreno novo zdanje, izgrađeno po projektu arhitekte Osipa Bove. Bilo je to najveće zdanje u Moskvi, po čemu je i dobilo naziv „boljšoj”. U susedstvu je izgrađen i „Mali teatar”, a gotovo nadohvat ruke su zgrada Dume (Parlamenta), pa Crveni trg, Kremlj i druga znamenita zdanja ruske metropole.

Čitav prostor ispred zgrade pozorišta, Teatralni trg, bio je u 19. veku mnogofunkcionalan. Tokom proleća tamo su se prodavale sadnice i cveće. Kasnije trgom su se održavale vojne parade, a u novije vreme i drugi masovni skupovi. Jedan takav skup, na kojem je bilo više od 100.000 ljudi, održan je u znak protesta povodom agresije NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Međutim, i ovo zdanje nije imalo sreće. Četvrt veka posle svečanog otvaranja, 11. marta 1853. godine, zgradu je ponovo zahvatio strašan požar. A toga dana pripremao se dobrotvorni koncert za veterane rata i invalide. Na jednoj od galerija hor dečaka i devojčica uvežbavao je jednu pesmu, a grupa radnika remontovala je ogroman luster. Vatra je uništila kostime, biblioteku sa notama i druge dragocenosti. Požar je trajao nekoliko dana jer je protivpožarna služba u to vreme bila slabo opremljena i organizovana.

U toj velikoj nesreći bilo je i sreće. Radnici koji su remontovali luster i nekolicina drugih prisutnih spasli su svih 40 dečaka i devojčica iz hora. Tri radnika su ipak izgubila život.

Zdanje pozorišta je obnovljeno i ponovo otvoreno 20. avgusta 1856. godine. A da bi se sprečili novi požari, organizovana je ne samo modernija protivpožarna služba nego je uspostavljena i policijska postaja. Tokom Drugog svetskog rata jedna nemačka bomba lakše je oštetila zgradu, što je ubrzo sanirano.

U javnosti se govorilo da su požari i druge nesreće pratile zdanje teatra zato što je izgrađeno na „groblju kuge”, odnosno zemljištu zaraženom ovom bolesti. Za takvu tvrdnju nema nikakvih dokaza. Činjenica je da je tu nekada bilo blatište, ali je ono mnogo ranije isušeno. A požari su se u to vreme u Moskvi često događali. Zgrade su uglavnom bile od drvene građe, zbijene jedna uz drugu i u slučaju požara u jednoj zgradi, goreli su čitavi kvartovi.

Poslednja temeljna rekonstrukcija teatra obavljena je u periodu od 2005. do 2011. godine. Izgrađeno je šest podzemnih spratova dubine oko 20 metara, gde je otkrivena koncertna Betovenova sala. Povećana je njena akustičnost i uvećana površina. Muzičari su se žalili da im veoma smeta tutnjava koju prave vozovi u metrou. Zbog toga su ugrađene „bezvučne šine”, pa muzičari bez problema izvode melodije Vivaldija, Bramsa i drugih kompozitora.

Znameniti kristalni luster, koji osvetljava Istorijsku scenu, napravljen je još 1863. godine u Francuskoj. Prečnik mu je šest metara i težak je gotovo dve tone. U prvo vreme davao je svetlo na gas, a zatim je uvedeno električno svetlo. Napajao ga je generator koji se nalazio u jednoj susednoj zgradi. Kasnijih godina sve je modernizovano.

Istorija teatra je veoma burna, ali teatar nisu samo zidine. Važnije od njih su ljudi – umetnici i gledaoci. U istoriji, dugoj dva i po veka, u teatru su nastupale najveće ruske i sovjetske zvezde baleta, opere i dramske umetnosti. Tokom 19. veka bile su to balerine Praskova Lebedeva i Polina Karpakova, o kojima danas znaju samo istoričari baleta. Međutim, za Galinu Uljanovu, Maju Plisecku ili Olgu Lepešinskuju čule su i mnogo mlađe generacije.

Upravo Galina Uljanova bila je zvezda ruskog baleta koja je na prvom gostovanju Boljšog teatra zadivila gledaoce u Londonu 1956. godine. Mediji u svetu pisali su o posebnom „uljanovskom” stilu baletske igre. Galina je dugo godina bila primadona teatra i otišla je sa scene u pedesetoj godini života.

Posle nje, glavna balerina Boljšog i cele zemlje postala je Maja Pliseckaja, koja je bila vrhunska balerina, ali ne i jedina u toj generaciji. U to vreme na spisku su se našle i Katarina Maksimova, pa Natalija Besmertnova, Nina Timofejeva, Marina Kondratjova. Ali Pliseckaja je za razliku od mnogih drugih bila primadona ne samo na sceni nego i u životu uopšte. Na primer, mediji su mesecima pisali o njenom konfliktu sa glavnim balet-majstorom teatra Jurijem Grigorovičem, koji je postavio na scenu najpoznatije balete koji se i dan-danas izvode na sceni Boljšog teatra sa velikim uspehom. Olga Lepešinskaja takođe spada u sam vrh ruskih balerina. Plesala je više od 30 godina i ostvarila nezaboravne uloge u numerama „Seviljski berberin”, „Don Kihot”, „Uspavana lepotica” i drugim. Osvojila je četiri Staljinove nagrade, a po završetku karijere obučavala je balerine u nekoliko zemalja širom sveta. U javnosti su se šapatom pronosili glasovi da je Staljin bacio oko na Olgu i da su se tajno čak sastajali.

Što se gledalaca tiče, treba reći da je Boljšoj oduvek bio teatar za elitu i ljude sa društvenim i političkim ugledom. Ulaznice se često nisu mogle naći na blagajni pozorišta, a pre predstave mnogi su tražili „kartu više”.

Tridesetog avgusta 1856. godine, ubrzo posle novog otvaranja, na scenu se izvodio paradni spektakl u čast imperatora Aleksandra Drugog i imperatorke Marije Aleksandrove. Na programu je bila opera „Ljubavni napitak” i balet „Markitantka”. Naredni car Aleksandar Treći veoma je voleo Boljšoj i dolazio je na predstave sa čitavom svitom iz Sankt Peterburga. Po sećanju Fjodora Šaljapina, Aleksandar Treći je posebno voleo operu „Mefistofelj”. Posle krunisanja Nikolaja Drugog, koje se tradicionalno obavljalo u Uspenskom saboru Moskovskog Kremlja, u pozorištu su izvodili fragmente opere Mihaila Glinke „Život za cara”.

I sovjetske vođe su često prisustvovale operskim i baletskim predstavama. Staljin je voleo da sluša operu „Karmen”, a sedeo je u posebnoj loži koja je imala direktan izlaz na ulicu. Za tu ložu nisu prodavane ulaznice i ona je imala viši status od carskih loža.

Prvi predsednik postsovjetske Rusije Boris Jeljcin dolazio je u pozorište prilikom svakog otvaranja sezone. U to vreme sezona se otvarala izvođenjem opere „Život za cara” kompozitora Mihaila Glinke. Mnogi su smatrali da je to njegova omiljena opera, pa uprava pozorišta nije menjala repertoar.

Kako pišu mediji, aktuelni predsednik Vladimir Putin takođe dolazi na premijere. Nedavno je sa generalnim direktorom Boljšog Valerijem Gerasimovim razgovarao o Pučinijevoj operi „Turandot”. A 28. marta, na 250. godišnjicu pozorišta, na programu je bila Verdijeva opera „Otelo”.

*Šef dopisništva Tanjuga iz Moskve