Rajsko blaženstvo Agion Orosa

Apotropejski krst, od kojeg se plaše demoni, kao što se razveju pred vaskrslim Bogom neprijatelji njegovi, što kaže molitva, a koji se nalazi blizu ulaza u svetogorski manastir Iviron, na svojoj horizontalnoj ravni, onoj koja po zamišljenoj ljudskoj anatomiji dotiče srce, ima natpis „Hristos pobeđuje”, dok na vertikalnoj strani krsta, onoj koja podražavajući uspravnog čoveka, od glave i srca stremi nebesima, piše „Svetlost Hristova svetli svima”. Krst prikazuje i mrtvačku glavu, koja je prema objašnjenju, Adamova lobanja preobražena u raju.

Ova slika nalazi se u staroj nemačkoj putopisnoj knjizi „Agion Oros ili Sveta Gora Atonska” Jakoba Filipa Falmerajera (1790 –1861), jednog od mnogih ljudi Zapada koji je osetio duhovnu vezu sa manastirima Svete Gore. Izdavačka kuća „Gradac” objavila je ovaj putopis u prevodu Radovana Popovića, priređen na osnovu feljtoniziranog fragmenta objavljenog 1842–1843. godine u „Augsburger algemajne cajtungu”, a dopunjen pasažima uz fragmente „Pet sedmica u Solunu”, koji se odnose na Atos, takođe objavljenim u istom listu, uz nekoliko dnevničkih beležaka.

Autor predgovora ovom izdanju Franc Hijeronimus Ridl, iz decembra 1977. godine, i sam je prilikom posete Svetoj Gori nosio ovaj rukopis Jakoba Filipa Falmerajera, Tirolca, i njega je Atos, kao i starog putopisca, podsećao na rodni kraj. I on je, stojeći na visokoj litici koja se spušta do mora, okružen drvećem, kao i Falmerajer, osećao suprotnost između našeg „površnog sveta napretka i atonskog hristolikog sveta”, suprotnost stalne molitve i tišine misli, u odnosu na užurbani materijalizam. I on je na putu od matičnog manastira Atosa, Lavre, do skitova i kelija na južnom kraju Svete Gore i prema opštežiteljnim manastirima na zapadnoj obali osetio isto smirenje i rajsko blaženstvo, kao Falmerajer.

Ridl ovog starog putopisca opisuje kao nekog ko je odrastao u veri predanom Tirolu, neiskvarenom svetovnošću, u kojem je katoličko predanje bilo itekako živo. Tako da je, već po prirodi vere koja ponire duboko, imao osećaj i za vizantijsku duhovnost, i upoznajući se sa Atosom tokom više nedelja, u jesen 1841. godine, iznedrio je ovaj rukopis, koji je posle objavljivanja u novinama postao deo njegovih sabranih dela iz 1861. godine, a kasnije bio i u izborima njegovih dela iz 1913. i 1943. godine, kao jedan od najboljih prikaza Svete Gore Atonske na nemačkom jeziku.

„On je tim svojim spisom podario alem-kamen nemačkog književno-umetničkog izraza, kao i jedan, danas koliko i u njegovo vreme aktuelan, a u naše smutno doba i proročanskim sadržajem oplemenjen apel za sagledavanje zajedničkih korena vere hrišćanske ekumene”, pisao je Ridl.

Falmerajer piše o istoriji ovog poluostrva, o načinu razmišljanja monaha, o arhitekturi i umetnosti dvadeset pravoslavnih manastira Svete Gore. Prema legendi, kada je presveta Bogorodica, u pratnji apostola Jovana putovala na Kipar, iskrcala se na Atosu zbog velikog nevremena, na mestu potonjeg manastira Ivirona, gde je bila  mnogobožačka svetkovina. Idoli su se tada poklonili Bogorodici i popadali zajedno sa velikim kipom Jupitera, a mnogobošci su primili hrišćanstvo i Svetu Goru posvetili Majci Božjoj. Putopisac navodi to da se u jednoj rukopisnoj povesti manastira Filoteja nalazi zabeleška o tome da je u vreme kada je Sveta Gora bila predata monasima, a manastiri osnivani, pravoslavni car Konstantin navodno preselio sve stanovnike poluostrva na Peloponez.

Navodeći obilje istorijskih podataka, Falmerajer ističe da mu je od svih manastira najdraži Sveti Dionisije „jedan u sebe zatvoren svet, gde se uz ljubaznost, poredak, blagost, ali i strogi red, najlakše zaboravi ovaj svet”. On dopušta sebi iskreno romantičarsko oduševljenje i diveći se svetoj oazi, na manje od sata hoda od obale, usred šume čempresa, on posmatra zidine i zvonik „velikog slovenskog manastira Hilandara”, kreće se napred, „kroz bogatim zelenilom obraslo pobrđe”, u pravcu Vatopeda, pa zapaža:

„Nakon što sam zaokružio jedan životni krug, pun čemera i varljive sreće, nenadano te iznova pronalazim u nepomućenom spokojstvu vizantijskih šuma i pozdravljam te strastveno, kao oličenje samopredavanja. Hristov steg, koji je cezare srušio s njihovog zlatnog trona, a filozofe ponizio u gordosti njihovog neznanja! U tom trenutku sam shvatio i prihvatio gnev s kojim su se nekada u domovini, s bakljom u ruci, dizali protiv gnusnih skrnavitelja svetinja. Upravo zbog toga što sam toliko dugo i u tako mnogo slučajeva bio svedok kako je islam, u svojoj nemoći, podrugljivo gledao na znak krsta, prezirući njegove poštovaoce, pogled na trošna brvna u zelenom rastinju Agion Orosa zaokupljao me je više nego da sam usred neke hrišćanske zemlje, u kojoj ljude posed koji se podrazumeva, i pobeda koja se ne spori, čine lakomislenima. Istok je za stranca obilan izvor duševnih preispitivanja, koja bi za jednog diplomatu svakako bila neprimerena”.