Predićeva Bogorodica budi nadu u čoveku

Novi Sad – Bogorodičin tron u Hramu Sveta tri jerarha u Almaškom kraju Novog Sada krasi ikona Bogorodica sa Hristom, delo jednog od najistaknutijih nacionalnih slikara Uroša Predića.

Predić je naslikao neka od najlepših dela srpskog realizma, „Veselu braću”, „Kosovku devojku”, „Siroče na majčinom grobu” i mnoge druge. U njegovom opusu su brojne religijske slike, ali za neke poput ove iz 1905. godine, koja se i danas nalazi s leve strane ikonostasa monumentalne Almaške crkve iz 18. veka, bilo je zamerki da nije dovoljno „božanska”.

Pred ovom slikom okačeno je veliko srebrno kandilo, pa je potrebno ponešto truda posmatrača da se Predićevo delo vidi u celini. To svakako vernicima koji ovde dolaze ne smeta, ikona za njih ima posebno značenje. Za mladića koji svešteniku pomaže oko hrama, ta slika je „kruna Almaške crkve” i kako kaže pred njom je lično mnogo toga doživeo. Primetio je da u ikoni ima realizma, da taj stil možda nije nekome blizak, ali da je „bitno šta ona budi u čoveku”.

„Video sam kada su ljudi razgovarali sa njom kao sa svojom majkom”, kaže za naš list Dragoljub, koji u tim razgovorima, zavetima, molitvama i nadom pred ikonom vidi „suštinu odnosa sa Bogom”.

Po zapisima sveštenika i enciklopedista Novosadskog kluba, hram je pre ove slike Bogorodice imao ikonu Majke Božje, za koju se verovalo da je čudnovata. Dvojica senatora su 1775. godine obavestila Magistrat da je tadašnja crkva „loše građe i sklona padu” i da se nova mora graditi „već i zbog toga što se u njoj nalazi čudotvorna ikona Bogorodice i dolaze bolesnici i iz dalje okoline”.

„Ikona je stajala na počasnom mestu, pretpostavlja se sve do 1905. godine, kada je Arsa Pajević naručio kod Uroša Predića, tada već afirmisanog slikara, novu ikonu Bogorodice. Šta je bilo sa čudotvornom ikonom, ostaje da se ispita – piše sveštenik Mirko Tišma u „Glasu Almaške parohije” (1983).

Poznavalac Predićevog stvaralaštva dr Snežana Mišić, muzejska savetnica Galerije Matice srpske, dala je za naš list stručno tumačenje umetnikove ikone Bogorodica sa Hristom. Poručio ju je ugledni knjižar i izdavač srpskih listova u Vojvodini („Neven”, „Orao”...) i dobrotvor Srpske gimnazije u Novom Sadu Arsa Pajević, zajedno sa suprugom Ankom, kao lični dar Almaškoj crkvi 1905.

„Kao i desetak godina ranije, kada su Predićeve ikone za Crkvu Svetog velikomučenika Georgija u Bečeju pobudile veliko interesovanje i pokrenule javne rasprave o načinu prikazivanja svetitelja i biblijskih scena, koje su u pojedinim delovima odstupale od tradicionalne crkveno prihvaćene ikonografije pravoslavne religiozne slike, tako je i te 1905. Predićeva predstava Bogorodice sa Hristom, u narodu poznatija kao Almaška Bogorodica, izazvala negodovanje i polemike. Zamerke su bile upućene Predićevom osobenom, autentičnom predstavljanju Bogorodičinog lika, prikazanog kao realnu ženu sa detetom u profilu, blago povijenu, umesto hijeratičnog, frontalnog prikaza. Osim toga, ona je prikazana u pokretu, tako da se ispod haljine nazire forma njene noge, što sve, kako su primedbovali, kvari ’pobožno čuvstvo’”, navodi dr Mišić.

Zahvaljujući sačuvanom pismu koje je Predić 10. aprila 1905. uputio svom dugogodišnjem prijatelju Milanu Saviću, kao odgovor na njegove kritičke opaske na predstavu Bogorodice sa Hristom, koje su se uglavnom odnosile na određene dogmatske nedostatke, umetnik je obrazložio svoj način slikanja i svaku izrečenu zamerku, ističući da je svestan da se ta predstava razlikuje od „običnog shvatanja Matere Božje”, i da je bio spreman na razna negodovanja, jer je shvatanje ikone stvar „subjektivne prirode”. Posebno se osvrnuo na zamerku da Bogomajka nije dovoljno „božanska”:

„Da je meni stalo do toga, da izrazim ’božanstvo’ u majci, onda je zacelo ne bih bio naslikao takovu, već bih morao prosto kopirati Sikstinsku Madonu, pošto je u njoj ta ideja tako nedostižno savršeno izražena, da svako odstupanje od nje ide samo na štetu slici, i da onda uopšte ne bi imalo smisla posle Rafaila hteti slikati Madonu drugojače no što je ono njegovo remek-delo. Ali koji bi slikar koji iole ima u sebi stvaralačke moći hteo amin i do veka samo kopirati Rafaila? Svaki oseća neodoljivu duševnu potrebu da u svoj rad unese nešto i od ovoga, pa ma time ostao ispod svojih slavnih prethodnika. Tako sam i ja ovako nejak drznuo slikati Majku Božju po svojoj zamisli, čas više, čas manje božanstvenu ‒ ali uvek po mogućstvu lepu, skladnu i korektno tehnički izvedenu.”

Suštinu Predićevog religioznog slikarstva sagledavamo u emancipaciji od pojma ikone kao kultnog predmeta do religiozne slike kao istorijske predstave, koja više nije nužno samo predmet u službi molitve i bogosluženja, već verska predstava zasnovana na načelima istorijske verodostojnosti koja kod posmatrača treba da izazove osećaj duhovne kontemplacije i estetskog zadovoljstva:

„Moje crkvene slike nisu nastale u nameri da se pobožni gledalac njima moli, tražeći od njih neku nadzemaljsku pomoć; već samo imaju zadatak, da dirljivo prikažu jedno sveto lice ili događaj, koji će gledaocu živo predočiti jedan prizor i pokrenuti njegovu dušu u saosećanje, uzneti ga od briga i nevolja svakidašnjice ka nebeskome i večnome, višim silama koje upravljaju sudbinom čovečanstva. One su, dakle, ipak utešne, iako nemaju pretenziju da se smatraju čudotvornim. I takve su sve religiozne slike velikih majstora svih vremena…”

Takva jeste i Predićeva Bogorodica sa Hristom na Bogorodičinom tronu u Almaškoj crkvi, koja i danas, više od 120 godina od njenog nastanka, pleni svojom lepotom i pokreće „dušu u saosećanje”, navodi muzejska savetnica Galerije Matice srpske.