Ukrajina želi da presretne „orešnik" u svemiru

Ukrajina ulazi u ambiciozan, ali u ovom trenutku teško ostvariv projekat formiranja sopstvenih svemirskih snaga, sa ciljem da u narednih tri do pet godina proširi vojne kapacitete i odgovori na izazove savremenog ratovanja. Ipak, realnost tehnološkog razvoja i postojećih sposobnosti ukazuje da je reč o planu koji prevazilazi trenutne mogućnosti Kijeva.

Ključni motiv za ovakvu inicijativu leži u nastojanju da se pronađe odgovor na nove generacije raketnog naoružanja, pre svega na ruske hipersonične sisteme tipa „Orešnik“. Prema dostupnim podacima, ova raketa deluje na visinama većim od 100 kilometara, odnosno u domenu svemira, što je izvan domašaja klasičnih sistema protivvazdušne odbrane koji funkcionišu do oko 30–40 kilometara visine. To praktično znači da se odbrana od takvih projektila mora izmestiti u potpuno novu operativnu sferu.

Upravo u tome leži suština ukrajinskih planova, prenos vojnih aktivnosti u svemir i izgradnja sistema koji bi omogućio rano otkrivanje i eventualno presretanje raketa u početnoj fazi leta, pre razdvajanja bojevih glava. Takav pristup nije nov i predstavlja temelj koncepta protivraketne odbrane najrazvijenijih vojnih sila, ali zahteva izuzetno složenu infrastrukturu, uključujući sopstvene satelite, napredne radarske sisteme i integrisane komandne centre.

Međutim, upravo tu se pokazuje najveća slabost ukrajinskog plana. Bez sopstvene orbitalne infrastrukture i nezavisnih izvora obaveštajnih podataka, svaki pokušaj izgradnje svemirskih snaga ostaje ograničen. Oslanjanje na iznajmljene satelite i podatke saveznika već se pokazalo kao ranjiva tačka, jer u uslovima intenzivnih sukoba dolazi do kašnjenja u razmeni informacija i ograničenja u komunikacionim sistemima, što direktno utiče na operativnu efikasnost.

Istovremeno, tehničke karakteristike rakete „Orešnik“ dodatno usložnjavaju odbrambene zadatke. Reč je o sistemu dometa do 5.500 kilometara, brzine koja dostiže i do 10 maha, sa mogućnošću nošenja više manevarskih bojevih glava. U takvim uslovima, prozor za presretanje je izuzetno kratak i praktično ograničen na početnu fazu leta, što zahteva izuzetno precizne i brze sisteme reagovanja.

Sve navedeno upućuje na zaključak da su sposobnosti za presretanje ovakvih raketa trenutno rezervisane za ograničen broj tehnološki najrazvijenijih država. Reč je o kompleksnim sistemima koji podrazumevaju decenije ulaganja, razvoja i integracije različitih vojnih i civilnih tehnologija. U tom kontekstu, ideja da se u kratkom roku izgradi funkcionalan svemirski odbrambeni sistem deluje više kao politička poruka nego kao realan vojni plan.

Dodatnu dimenziju daje i činjenica da su ovakvi sistemi izuzetno ranjivi u početnoj fazi razvoja. Bez kompletne industrijske i energetske baze, infrastruktura neophodna za svemirske operacije ostaje lako uočljiva i podložna dejstvu, što značajno umanjuje njenu održivost u uslovima oružanog sukoba.

Ukrajinski planovi, stoga, otvaraju pitanje granica između ambicije i realnosti u savremenom ratovanju. Iako je jasno da se vojni sukobi sve više pomeraju ka svemiru kao novoj operativnoj domeni, isto tako je izvesno da ulazak u tu sferu zahteva resurse i tehnološki nivo koji se ne mogu dostići u kratkom roku. U sadašnjim okolnostima, takve inicijative više ukazuju na težnju ka demonstraciji strateške samostalnosti nego na postojanje stvarnih kapaciteta da se ona i ostvari.