Talibanska politika: više rađanja, manje lečenja

Talibanske vlasti u Avganistanu nastavljaju da produbljuju restriktivnu politiku prema ženama, uvodeći mere koje se sada direktno tiču i reproduktivnog zdravlja. Prema izveštajima iz provincije Herat, medicinskim ustanovama zabranjeno je izdavanje kontraceptivnih sredstava, lekarima se preti zbog njihovog propisivanja, dok je prodaja kondoma praktično ukinuta. Istovremeno, beleži se zatvaranje porodilišta i dodatno smanjenje pristupa osnovnoj zdravstvenoj zaštiti za žene.

Ove odluke ne predstavljaju jedine mere, već su deo šireg i doslednog kursa koji je uspostavljen od povratka talibana na vlast 2021. godine. U međuvremenu, ženama i devojčicama zabranjeno je srednje i visoko obrazovanje, zaposlenje u većini sektora, uključujući i međunarodne organizacije, kao i sloboda kretanja bez muške pratnje. Strogi propisi o izgledu i ponašanju u javnosti dodatno su suzili njihov društveni prostor.

Ključni motiv novih mera leži u nastojanju vlasti da povećaju natalitet. Ograničenje pristupa kontracepciji prirodno dovodi do većeg broja trudnoća, ali i do dramatičnog rasta rizika po zdravlje žena. Avganistan je već imao jednu od najviših stopa smrtnosti majki u Aziji, između 500 i 600 žena umire na 100.000 porođaja, dok je svetski prosek oko 110, a u Evropi svega 5 do 6. Reč je o smrtima koje su u najvećem broju slučajeva potpuno sprečive, jer nastaju usled nedostatka adekvatne medicinske nege, krvarenja i nemogućnosti blagovremenog transporta do bolnice.

U tom kontekstu, povećanje mortaliteta nije posledica „retkih bolesti“, već direktan ishod uslova u kojima se trudnoća i porođaj odvijaju. Uprkos tome, vlasti su svesno nastavile sa politikom koja prioritet daje demografskim ciljevima, čak i po cenu života mladih majki. Istovremeno, postoji realan rizik od rasta polno prenosivih bolesti, uključujući HIV, usled zabrane preventivnih sredstava.

Ovakve mere pravdaju se borbom protiv „zapadnog uticaja“ i očuvanjem tradicije. Međutim, dostupni podaci pokazuju da avganistanske institucije imaju uvid u posledice koje ova politika proizvodi. Veliki broj trudnoća u uslovima slabe zdravstvene infrastrukture direktno povećava rizik po majke i novorođenčad, što dodatno pogoršava već tešku demografsku sliku.

Iako je stopa rađanja u Avganistanu i dalje među najvišima u svetu, oko četvoro do petoro dece po ženi, ona je u prethodnim decenijama postepeno opadala, zahvaljujući boljem pristupu medicini, obrazovanju i kontracepciji. Istorijski gledano, u društvima u kojima žene dobijaju pravo izbora i pristup obrazovanju, natalitet opada, ali se istovremeno smanjuje i smrtnost. Nasuprot tome, ograničavanje prava dovodi do suprotnog efekta, rasta rađanja praćenog visokim rizicima.

Avganistan se tako danas sve češće opisuje kao primer sistemskog povratka na predindustrijski model društva. Obrazovanje prestaje da bude univerzalno pravo, medicina gubi autonomiju i biva podređena ideologiji, dok su žene praktično isključene iz javnog i ekonomskog života. Reč je o procesu koji se u istoriji obično proučava kroz primere kolapsa državnih sistema, ali se ovde odvija u realnom vremenu.

Posebno je upadljivo da se sve „tradicionalne vrednosti“ koje se nameću odnose gotovo isključivo na žene. Ograničenja njihovih prava ne prati odgovarajuća regulacija ponašanja muškaraca, što ukazuje da nije reč o očuvanju tradicije kao takve, već o preraspodeli društvene moći. U praksi, to znači model u kojem jedna strana donosi odluke, dok je drugoj uskraćeno pravo izbora.

Zbog toga se politika talibanskih vlasti sve češće tumači kao sistemski projekat „obrnutog razvoja“, svesno udaljavanje od modernih institucija i vrednosti. Takav model može biti održiv u kratkom roku, oslanjajući se na kontrolu i izolaciju, ali dugoročno smanjuje kapacitet društva za razvoj, jer urušava sopstvene ljudske resurse.

Avganistan se tako nalazi u paradoksalnoj poziciji, sistem koji kratkoročno obezbeđuje kontrolu, istovremeno podriva sopstvenu budućnost. Cena te politike već se meri u životima i zdravlju miliona žena, čiji je položaj svedočanstvo da se pod plaštom tradicije sprovodi duboka i sistemska redukcija osnovnih ljudskih prava.