Elvisove edipovske suze

POP-ART
U Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu izloženo je preko pedeset radova dvadeset i osam umetnika portreta pop-arta među kojima su i najveća imena pokreta – Vorhol, Rausenberg, Lihtenštajn, Džons, Hamilton, Blejk i Kolfild. Ova smotra zamišljena je kao dijalog između britanskog i američkog pop-arta u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka.
Zajednička sklonost i jednim i drugim stvaraocima jeste sklonost prema slikanju slavnih ličnosti čiji je lik preuzet iz štampe, reklama, sa televizije ili iz filma. Pop-art umetnici raskidaju sa ustaljenom formom portreta, stvarajući novi žanr koji se inspiriše stripom, tabloidima i ostalim oblicima popularne kulture. Zastupljeni su svi mediji – ulje, akrilik, fotografija, video, akvarel, kolaž, metalna instalacija, obojeno drvo, gips.

Izložba treba da dočara složenost i višeslojnost pop-art portreta i podeljena je u sedam odeljaka. Prvi od njih se bavi poreklom pop-arta. U periodu između 1952. i 1955. grupa umetnika, pisaca i arhitekata redovno je organizovala aktivnosti u londonskom Institutu za savremene umetnosti. Na njihovom prvom sastanku Eduardo Paoloci je izložio niz kolaža-portreta koji su sadržali fotografije iz časopisa. Većina njih je ovde izložena pored jedne od najslavnijih slika ovog pravca – "Šta je to što današnje domove čini tako drugačijim, tako privlačnim" Ričarda Hamiltona koja direktno aludira na konzumatorski, konformistički duh modernog doba. U istovetnom periodu u Njujorku Džasper Džons, Rej Džonson i Robert Rausenberg eksperimentišu sa portretima-ikonama koje su vid bunta prema vladavini apstraktnog ekspresionizma. Džonsonov Edip (Elvis) iz 1956. nesumnjivo je jedna od najdvosmislenijih slika na izložbi. Na njoj Džonson preko Elvisovog lika preuzetog iz štampe pušta crveno mastilo da klizi iz očiju pop pevača aludirajući na mitski lik.

Odeljak pod nazivom Portret i stil pokriva period od kasnih pedesetih do sredine šezdesetih godina i razvoj novog figurativnog stila. Glavne teme su figura i prikriveni autoportret, inspiracija su novi mediji. "U kolima" Roja Lihtenštajna je čuvena slika muškarca i žene u kolima zasnovana na kvadratu iz stripa i individualnim tačkama koje uveličane pojašnjavaju suštinu procesa štampanja. Lihtenštajn likovima iz stripa daje dimenziju portreta kao da se radi o istinskim osobama. Vorholov autoportret u akrilu i srebrnoj boji koji je reprodukovan i na posteru za izložbu namenski je bezličan i oslobođen emocija. Napravljen prema fotografiji iz automata van konteksta, on savršeno ilustruje Vorholov komentar iz tog vremena: "Mislim da svako treba da bude mašina".

Izložbu dopunjava i nekoliko odeljaka pod nazivom Fantazija, Pop-art i film, Nevinost, Iskustvo i bez sumnje najatraktivniji – Merilin. Prostorija posvećena holivudskoj vamp-figuri dvadesetog veka jeste neka vrsta sekularne kapele koja se bavi različitim aspektima njenog mita – ne samo lepotom i talentom, već i tragičnim krajem, destruktivnošću. To se možda najbolje vidi u radu Ričarda Hamiltona "Moja Merilin" iz 1965, gde Hamilton gustim potezima bele boje interveniše na kolažu sačinjenom od fotografija ove glumice čija ličnost na taj način postepeno nestaje simbolišući tragičan kraj. Klas Oldenberg u instalaciji pod nazivom "Avetinjska garderoba MM" iz 1967. istražuje problem gubitka identiteta ličnosti kao posledice slave. Fizičko prisustvo Monro je nestalo ostavljajući samo avetinjski prazni čiviluk gde je bila njena odeća. Monro po Oldenbergu postoji samo kao vrsta aveti, opominjući da slava kao vatra proždire sve čega se dotakne.

Među ostalim u svetu poznatim delima pop-arta na izložbi se ističu Rej Džonsonovi proto-pop-art portreti Džemsa Dina, Elvisa Prislija i Merilin Monro, Džim Dajnovo čuveno "Zeleno odelo", Vorholovi autoportreti i njegova slavna grafika "Merilin".