Puni kapaciteti u sigurnim kućama

U beogradskim sigurnim kućama svi kapaciteti su popunjeni, rekla je za „Politiku” koordinatorka tih ustanova Vesna Stanojević.

Napomenula je da su, bez obzira na broj, vrata sigurnih kuća uvek otvorena za pomoć, savet i pravnu pomoć.

Kada je reč o ženama koje su takozvane povratnice, odnosno žrtvama koje su davale drugu šansu nasilniku, istakla je da se taj broj smanjuje. Poslednji podaci iz 2024. godine pokazuju da je devet žena pokušalo da obnovi emotivni odnos s nasilnikom i da su se potom, nakon istog scenarija, vratile u sigurnu kuću.

„Žene veruju u obećanja tih muškaraca, a ukoliko pogledamo šta su preživele ne postoji razumno objašnjenje. Treba imati razumevanja – samo one znaju kroz šta su prošle i kakav je taj put izlečenja i trajnog odvajanja od nasilnika”, objasnila je Stanojevićeva.

Psihoterapeut Biljana Ćulafić rekla je za naš list da je žrtvi iz dva razloga teško da govori o onome što je muči.

„Prvi razlog taj patrijarhalni obrazac gde se ženama poručuje – žensko si, trebalo bi da ćutiš, a uz to im se tradicionalno nameće osećaj krivice, gde one ulaze u tu ulogu krivca, osećaja da su same nešto izabrale ili izazvale. Osim toga, mi smo kao ljudi veoma egocentrični i često nam je teško da prihvatimo da smo u nekim situacijama izuzetno nemoćni. To dovodi žrtvu do opravdavanja nasilnika. Ona na sebe svaljuje krivicu, iz nemoći – šta bi bilo da je ćutala, da mu nije odgovorila, da ja nisam nešto rekla ili uradila, on mene ne bi udario…” istakla je Ćulafićeva.

Žrtva najčešće, prema rečima naše sagovornice, ne vidi krivca u nasilniku, već to prebacuje na sebe iz razloga što je žena ubeđivana da je kriva i ujedno što je to postao jedini unutrašnji narativ. Napominje da je posebno teško kada žrtva pokuša nekome da se požali i ne naiđe na podršku – takav stav samo „hrani” osećaj krivice.

Psihoterapeutkinja je podsetila da je takozvano psihičko ubijanje nevidljivo ističući da u takvim okolnostima ne postoje masnice kao kod fizičkog nasilja, ali da to ne umanjuje činjenicu da je do nasilja došlo.

„Ovde vam neko stalno ’šamara’ samopouzdanje, odnosno samopoštovanje, nudi vam iskrivljenu sliku o vama – nesposobna si, smotana si, ne znaš dovoljno, glupa si… Zapravo to su sve ozbiljni udarci na psihu – to iz ugla osobe koja nije doživela deluje nezamislivo, ali ako neko osobi svakog dana u nekoj vezi ili bračnoj zajednici ponavlja koliko zapravo ne vredi, osoba istinski počne da veruje u to”, objasnila je naša sagovornica.

Jedan od uzroka zbog čega se godinama govori o poražavajućim statističkim podacima i mentalnog nasilja nad ženama je, smatra psihoterapeutkinja, to što je na ovim prostorima mentalno zdravlje tabu tema.

„Kada se pomene mentalno zdravlje, ljudi kod nas odmah imaju asocijacije na psihijatriju, poremećenost i slično – ovde se, nažalost, ne radi o mentalnom zdravlju, što je prisutno i vidljivo apsolutno na svakom koraku. O nasilju, mentalnom i fizičkom se govori – ali ne na adekvatan način. Ljudi mahom ne prave razliku između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta – odlazak na bilo kakav razgovor njima se svodi na ’ovaj čovek je lud’.”

Kod nas i dalje postoje toksična uverenja da pravi čovek, jak čovek, može sve da reši sam. To ujedno mnoge ljude sprečava da krenu na psihoterapiju”, istakla je Ćulafićeva.

Pošto se bavi lečenjem mentalnih posledica seksualnog nasilja, naša sagovornica je istakla da se žrtve veoma boje osude – kako će ih ljudi gledati kada prijave nasilje.

Takođe je napomenula da su neophodna efikasnija sistemska rešenja.

„Jedna od mojih klijentkinja je htela da prijavi nasilje odnosno silovanje, ali je ona prošla veliku torturu u tom procesu, od kancelarije do kancelarije je morala da priča šta je doživela da bi je, na kraju, sačekao razgovor s jednim psihologom koji je rekao da mu ona uopšte ne liči na žrtvu silovanja. Tako da se ljudi vrlo opravdano plaše da prijave.

S druge strane, sve što želi jedna osoba, koja je žrtva nekog vida nasilja, jeste da se oslobodi tog tereta i traume – da ne misli da je ona kriva, da se oslobode osećaja sramote i krivice.”

Na pitanje, šta bi poručila osobama koje nemaju vidljive tragove nasilja, ali ga doživljavaju svakog dana odgovorila je kratko – nisu sami.

„U redu je da ne možete sve sami, u redu je da tražite pomoć i da zajedno sa stručnjakom prevaziđete traumu – to nije vaša slabost, nego snaga. Ljudima je potrebna uteha, razgovor, prijateljska ruka i neko ko će ih saslušati i ponuditi novu perspektivu”, zaključila je Biljana Ćulafić.