Gde je nestao stoni tenis

Kad se neko posle 76 godina provedenih u nekom sportu oseća loše zbog tog sporta, onda to zahteva detaljnu anamnezu. Ali ovde je stvar kompleksna: da bi se ovaj „pacijent” osećao bolje, potrebno je prvo izlečiti sport, a deluje da to nije ni lak ni brz proces…

Do ovog zaključka došli smo posle razgovora sa Dušanom Osmanagićem, koji će uskoro (23. maja) napuniti 90 godina. Njegovi koraci deluju krepko, kao da bi mogao da utrči u desetu deceniju života.

Medalje su se podrazumevale

– Kad pročitam svoju biografiju, ne verujem sam sebi da sam to ja – kaže Osmanagić. – I pitam se čime sam sve to zaslužio. Bio sam selektor 27 godina: 22 godine u Jugoslaviji, po dve u Španiji i Grčkoj. U Jugoslaviji su me proglasili u jednom izboru za najuspešnijeg trenera 20. veka. I to je pravi izraz – najuspešniji, jer znam da nisam najbolji. Imao sam sreću da radim sa neverovatnim igračima koji su bili najviša svetska klasa, a trenirali su ih izuzetni klupski treneri.

Ovaj rođeni Beograđanin igrom sudbine napravio je prve korake u stonom tenisu u Opatiji, 1949. Zatim se vratio na studije i počeo da igra za Partizan, s kojim je dva puta bio ekipni prvak Jugoslavije. Već krajem 1966. izabran je za saveznog trenera i ostao na tom mestu zaključno sa Olimpijskim igrama u Seulu 1988. Oprostio se od državnog tima sa istorijskim uspehom, sa dve medalje u dublu – Lupulesku, Primorac (srebro) i Perkučin, Fazlić (bronza)

– Bili smo orijentisani na medalje – jer one su garantovale adekvatno finansiranje našeg sporta – naglašava Osmanagić. – Jednom su u novinama, uz moju sliku, stavili naslov „Čovek-medalja”. I zaista sam se tako osećao. Medalje su bile naša navika. Trudio sam se da budem pravedan u svom poslu, ali i beskompromisan, što je teško spojivo. Jureći vrhunske rezultate, uvek i po svaku cenu, mnogi igrači su nastradali. Reprezentacija je sa mnom osvojila 51 medalju na najvećim takmičenjima – evropskim i svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama; ali treba imati u vidu to da je stoni tenis postao olimpijski sport tek 1988, pa tu nismo mogli da se dokazujemo u naponu snage.

Kaže za sebe da je do danas „jedini koji je u našem sportu stekao punu penziju radeći u isključivo u sportu”:

– Penziju sam stekao za 37 godina rada kao trener ili službenik Sofke (Savez organizacija za fizičku kulturu, koji je postojao u vreme Jugoslavije – prim. aut). Sa 52 godine mislio sam da sam mator, da uzimam mesto drugima, i zato sam se povukao posle Seula. Bio sam šef stručnog štaba Evrope na mečevima Evropa – Azija, kasnije član Izvršnog odbora Evropske stonoteniske federacije (ETTU), a karijeru sam završio kao predsednik Stonoteniskog saveza Beograda.

Naš najbolji igrač 297. na svetskoj listi

Neki kad odu u penziju, prestanu da brinu brige sporta koji im je doneo penziju, ali Osmanagić nije jedan od njih. Ističe da ga i te kako boli to što je stoni tenis u Srbiji postao nižerazredni sport.

– Dotakli smo dno posle višegodišnjeg sunovrata stonog tenisa. Osećam se loše zbog toga. Naš najbolji igrač na svetskoj ITTF listi Levajac zauzima 297. mesto, a u moje vreme Šurbek je bio drugi ili treći, a u samom svetskom vrhu i Stipančić, Korpa, M. Karakašević, Kalinić, Lupulesku, Primorac... Iako sam bio u Komisiji za svetsku rang-listu, nisam ni znao da postoji 297. mesto na toj listi, jer nisam ni gledao dalje od 20. mesta. Javljao sam se domaćim redakcijama sa evropskih i svetskih šampionata tek kad naši igrači uđu u osminu finala, jer ono pre toga se podrazumevalo. A došli smo do toga da na Svetskom prvenstvu 2025. nismo imali svog predstavnika. Meni je to neshvatljivo: da nema srpskog igrača barem među 128 najboljih na svetu. Naša najbolja tri igrača su trenutno 297, 424. i 684. na ITTF listi, a u ženskoj konkurenciji je nešto malo bolje: Lupulesku 87, Šurjan 121, Todorović 212.

Osmanagić podseća na sve najveće rezultate jugoslovenskog stonog tenisa. Legenda hrvatskog i jugoslovenskog sporta, Dragutin Šurbek, u svojoj kolekciji ima 31 odličje (sedam zlatnih) sa svetskih i evropskih šampionata. Od srpskih igrača – Ilija Lupulesku 13 (3), Aleksandar Karakašević 13 (4), Zoran Kalinić devet (4), Milivoj Karakašević osam (1). Poslednju medalju u singlu osvojio je Aleksandar Karakašević pre 15 godina.

– Moram da naglasim da smo mi bili pretplaćeni i na medalje u mlađim kategorijama, a da smo danas i u tome daleko, daleko od toga. Stoni tenis je bio među dva-tri najuspešnija sporta u Jugoslaviji. U to vreme ekipno nikad nismo bili ispod polufinala. Znalo se: Kina, Japan, Švedska i Jugoslavija.

Osmanagić smatra da je neophodno da u Stonoteniskom savezu Srbije (STSS) budu ljudi koji osećaju kako diše taj sport:

– Posle Kalinića, koji je bio predsednik Saveza, bili su Aleksandar Karakašević, pa Lupulesku, a onda je došla grupa ljudi za koje nikada nisam čuo, mada sam u stonom tenisu 76 godina. Smenjen je legalno izabrani Lupulesku.

Osmanagić smatra da je problem nastao onda kada je STSS dobio organizaciju Evropskog prvenstva za veterane i kada je organizaciju tog takmičenja poverio Novom Sadu:

– Jedna grupa stonoteniskih anonimusa iz Novog Sada potpuno je isključila STSS iz organizacije i bez tendera (konkursa) izabrala stonotenisku firmu koja za to takmičenje obezbeđuje rekvizite: stolovi, loptice i slično. Takvom ponašanju usprotivio se predsednik Saveza Lupulesku. Za razliku od organizovanja ostalih takmičenja, gde se ne može ostvariti nikakva dobit, veteranska prvenstva to omogućavaju. Pre nekih godinu dana Novi Sad je veoma uspešno organizovao ovo takmičenje ali pri tome niko ne zna kako je finansijski prošao, jer do danas – posle osam meseci – nema finansijskog izveštaja. Inspekcija Ministarstva sporta Srbije poništila je sve odluke koje su naknadno donete, a čeka se i sudska odluka.

Za kraj želeo je da doda i ovo:

– Poslednjih desetak godina smo veoma dobri organizatori takmičenja, a rezultata i napretka nema.