Otac na Kosovu i Metohiji

„Znate li dokle je stigao?”, pita na Veliki petak, u Pećkoj patrijaršiji, Slavica Popović, dok čeka patrijarha Porfirija. U ratu su joj ubili sina, muž joj je stradao, godinu dana ranije, u saobraćajnoj nesreći. Sahranjeni su u selu Naklo kod Peći. Nedugo potom, nakon bombardovanja 1999. godine, cela porodica je morala u izgnanstvo. Jedva je iščekala mogućnost da poseti grobnicu sina i muža, a kad je jednom do nje stigla videla je da ih je neko odneo: „Prijavila sam Kforu, i ništa!”. Prava, seda i dostojanstvena, govori bez suza i decenijama živi svoj Veliki petak. Ulazi srpski patrijarh, dočekuju ga po redu i činu, uzimaju blagoslov, a ona prilazi i ljubi mu ruku sa smirenošću i verom da ta ruka miluje njene rane.

Boravak patrijarha Porfirija u Pećkoj patrijaršiji i Visokim Dečanima, snažno i duboko je dotakao samo srce opstanka Srba na Kosovu i Metohiji i obnovio krhku nadu proteranih da, makar neko, umesto njih, može doći u svoj dom. Patrijarh u patrijaršiju. Zvaničnici politički i činovi crkveni dočekivali su poglavara srpske crkve, ali su drugi susreti obeležili od prvog trenutka njegovo prisustvo. Već pri prvom razgovoru, na pitanje „kako se živi sada zbog novih zakona”, odgovoreno mu je da u ovom delu Metohije opstaju ljudi „kojima više nema šta da se uzme”. Govore pod utiskom upada kosovskih vlasti u dve ambulante u srpskim selima Banje i Suvo Grlo. Da su tražili izolovanije, bezopasnije ili tužnije sredine i geta teško da bi ih našli. Kome je ta sirotinja važna? Veliki petak je, u svakom pogledu, dan realnih rana.

„Ne sme se dopustiti da se u svesti našeg naroda Srbi s Kosova i iz Metohije predstave kao prepreka ili smetnja nekom budućem, navodno boljem životu. Bez njih, bez naših kosovsko-metohijskih Srba, bez Srba Stare Srbije, nema boljeg života ni za koga od nas.” Ovaj citat iz Vaskršnje poslanice SPC, šalje, na Veliku subotu, prof. dr Dušan Čelić sa Pravnog fakulteta iz Prištine sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Jasno mu je kome je poruka upućena: „Za mene je to, u ovim preteškim vremenima, veliko ohrabrenje i nada da nas Gospod neće ostaviti.” Stalo mu je da, sa grupom kolega profesora, razgovara sa patrijarhom o sudbini Univerziteta. Nema vrata na koja, tim povodom, nije kucao, jer on zna šta su gubici i seobe. Njegovog brata Ivana Čelića, oteli su u Prištini – sve je uradio da ga nađe i nije uspeo. Gospodstveno i tiho decenijama boluje ova porodica i ničega se ne odriče. Traže rešenja i ne odustaju. Izgleda da su i dva američka vojnika koji služe u misiji na Kosovu našli rešenje na Veliku subotu. Krstio ih je vikarni vladika novobrdski Ilarion u Manastiru Draganac. Dobili su imena Simeon i Sava, a oko njih brine Nebojša da se ne prehlade onako bosi i mokri.

Milioni Srba imaju milione očekivanja od srpskog patrijarha, a kosovsko-metohijski Srbi, većinom, samo jednu da ih uteši i zaštiti. Da li su očekivanja Veliki petak srpskog patrijarha?

Siniša Živić vratolomno vozi da stigne na Vaskršnju liturgiju u Visoke Dečane. Na spaljenoj srpskoj kući pored puta piše Vila „Vasojevka 1996”. To je jedini natpis na ćirilici od Gračanice do Dečana. „Nije u njoj živeo ni tri godine. Kad smo mi kuću pravili, mislio sam – hoćemo li i koliko u njoj živeti?”. U njoj je Živić podigao decu, a njihovih stotinu vršnjaka, na Vaskršnji ponedeljak, u Dečanima postaju patrijarhovi stipendisti iz Fonda Sime Andrejevića Igumanova.

„Reč vaskrsenje je najvažnija reč u istoriji”, govori im patrijarh Porfirije u velikom dečanskom salonu. Ima potrebu da objasni kako su Dečani jedna od najvažnijih reči na njegovom monaškom putu. Ovde se pre četrdeset godina zamonašio. „Kad ćete praviti godišnjicu?”, pita ga iguman dečanski Sava Janjić, dok obilaze krave, ovce i koze na izuzetnom manastirskom gazdinstvu. „Ovde su moje godišnjice, Savo!”, odgovara, a potom pored zidina, prema reci Bistrici, razgovara i blagosilja makedonske vojnike Kfora, koji čuvaju manastir.

Odlazi bez gorčine, bez trunke zle volje ili mržnje. Dugo zvone dečanska zvona.

Sonja Vuković, pedagog iz povratničkog sela Osojane, govori više za sebe: „Ja se osećam sigurnije kad je on tu. Kao da mi je došao otac.”