Šta je čovek bez funkcije

Vladimir Vuletić

15. 04. 2026. 20:00

(Новица Коцић)

… I nastavilo se.

Ničim neizazvan, ni od koga upitan, veliki vezir Filozofskog fakulteta na poslednjoj sednici NNV-a reče da neće da podnese ostavku jer bi to bio kukavički čin. Od nekoga ko je bezmalo dva dana ignorisao čitav tragični slučaj na FF to se očekivalo, ali je iznenađenje dato obrazloženje. Kukavice su poznate po tome što ne grade gnezda, već svoja jaja polažu u gnezda drugih, manjih ptica. Kao metafora u svakodnevnom životu kukavički čin znači prebacivanje odgovornosti na nekog drugog, a upravo to sve vreme pokušava Sinan-paša.

To je tako ako se stvar posmatra iz ugla društvene odgovornosti i onih kojima ne pada na pamet da fakultet vide kao mesto na kojem se planiraju političke aktivnosti. Međutim, ako se posmatra iz perspektive nekog ko se ne obazire na društvene običaje već priznaje samo sud svoje „partije”, onda takvo obrazloženje izgleda razumno. Zaista bi bilo kukavički napustiti „saborce” u trenutku dok rat još traje. A upravo je veliki vezir tako definisao odnos između fakulteta (univerziteta) i države i upravo na taj način znatan broj onih koji ga podržavaju vidi zbivanja na univerzitetu tokom poslednjih više od godinu dana. No, ostavimo Sinan-pašu da vodi svoje bitke, a mi se zapitajmo kako je došlo do toga da se dnevna politika vidi kao rat i da se univerzitet bavi dnevnom politikom.

Bez obzira, da li se posmatra iz „humboltovske” ili „bolonjske” perspektive, univerzitet je sastavni deo društva, a ne odvojena celina. Iz humboltovske perspektive univerzitet je unutrašnje kritičko odgledalo društva. Hram u kojem je zajamčena sloboda misli, čak i ako te slobode nema u javnom prostoru, a njegova osnovna funkcija je usavršavanje naučnog znanja kao pretpostavke ukupnog društvenog razvoja. Iz bolonjske perspektive uloga univerziteta je da stvara kadrove koji su potrebni društvu i tržištu rada, dok je njegova naučna dimenzija u drugom planu. Naš univerzitet danas niti predstavlja hram slobodne misli niti je servis koji priprema podmladak za uključivanje u tržište rada. Umesto toga postao je odrođen deo društva, organizacija ili tačnije rečeno konglomerat fakultetskih družina koje se ponašaju po principu univerzitet – to smo mi, zapostavljajući činjenicu da univerzitet nije skup trenutno zaposlenih već zajednica prošlih, sadašnjih i budućih naraštaja, koja postoji zato što se poštuju univerzitetska pravila i običaji. Većinsko glasanje kojim se donose odluke trebalo bi da onemogući kršenje uzusa, a ne, kao što je sada često slučaj, da nametne volju ove ili one klike nezavisno od tih pravila. Sloboda pojedinca koga štite univerzitetski propisi zamenjena je voluntarizmom organizovanih i koordinisanih grupa inspirisanih dnevnom politikom, što nijedna koncepcija univerziteta ne podrazumeva.

Ne tako davno, univerzitet je bio hram slobodnog mišljenja. Mladi nastavnik je mogao bez ikakve zadrške da iznosi svoje mišljenje i da bez straha od sankcija kaže i napiše ono što misli. Ako bi se neki bogovi iz univerzitetskog panteona uzjogunili i pripretili, drugi su ih vraćali poznaniju univerzitetskih običaja. Danas, međutim, mladi nastavnici moraju da ćute, ne zbog straha od države, već straha od kolega jer nikada ne znaju da li će neka njihova „pogrešna” reč ili opredeljenje izazvati gnev umišljenih bogova i organizovanih manjina koji im mogu pokvariti napredak u karijeri ili na drugi način zagorčati život. Univerzitet se od hrama slobodne misli pretvorio u birokratski gvozdeni kavez. Kao poseban vid pritiska na slobodu misli i govora praktikuju se različiti vidovi kanselovanja. Najbrutalniji, mada ne i jedini primer, jeste nedavna situacija u kojoj je više desetina nastavnika napustilo sednicu veća kada se za reč javio kolega čije mišljenje protivreči većinskom mnjenju. Takav prizor je poslednji put viđen na 14. kongresu SKJ, što dovoljno svedoči o današnjem duhu univerziteta. Ukratko, sve se može kritikovati, samo ne stanje i odnosi na univerzitetu.

Stvar nije bolja ni kada se sagleda iz bolonjske perspektive. Na mnogim fakultetima broj nastavnika raste, a broj kandidata željnih da upišu te fakultete opada. Ima i drastičnih slučajeva, gde se već godinama prijavljuju jedan ili dva kandidata pa bi državi bilo isplativije da te studente šalje na najprestižnije svetske univerzitete sa obavezom da se vrate nego što izdržava čitave fakultete. Ukratko, upisna politika ima sve manje veze s potrebama tržišta rada i demografskim trendovima. Već i ovi primeri svedoče da univerzitet nema razvijenu odgovornost prema javnosti, ni u pogledu trošenja budžetskih sredstava ni u pogledu društvenih potreba za obrazovanjem, a floskula o autonomiji koristi se da se izbegne razgovor o toj temi. Pojednostavljeno rečeno, fakulteti postoje da bi nastavnici primali plate, a sve ostalo je kolateralna dobit koja zavisi od ličnog entuzijazma izuzetnih nastavnika – kojih je sve manje, a ne od organizacije visokoškolskog sistema. Ne čudi otuda bes i na sam pomen osnivanja alternativnih univerziteta.

U Humboltovo vreme država je bila najmoćniji politički akter, a nauka koja se razvijala na univerzitetima bila je pokretač društvenog razvoja i instrument državne moći. Veza je bila mnogostruka i bliska, ali zato i napeta. Zahtev za autonomiju univerziteta odnosio se pre svega na slobodu misli i istraživanja, što je preduslov razvoja nauke. Autonomija univerziteta, danas u Srbiji, služi kao opravdanje za prekid bilo kakve veze sa državom osim one koja podrazumeva finansiranje univerziteta iz državnih jasala. Priprostom svetu se objašnjava da autonomija znači da policija ni pod kojim uslovima ne sme da uđe u zgradu fakulteta čak ni sa sudskim nalogom kada istražuje krivična dela. Sve to ne znači zalaganje za apolitičnost. Univerzitet je uvek bio aktivan, ali nestranački akter u političkom životu i društvenom dijalogu. Nastavnici, međutim, nikada nisu propagirali svoje stranačke ideje na univerzitetu, niti je univerzitet bio aktivni učesnik ili sredstvo u stranačkoj utakmici.

Država se ranije više trudila da ima tesne veze sa univerzitetom. Pokušavala je da privuče i uključi najuticajnije naučnike u državne poslove. Bilo joj je važno da ima uticaj na upravljanje univerzitetima jer su oni bili nosilac naučnog razvoja. Danas su korporacije postale centri moći i naučnotehnološkog razvoja, a univerzitet je u najboljem slučaju njihov jeftini servis. Zato su na fakultetima nekada ostajali najtalentovaniji, a danas je sve više onih koji ne mogu da nađu bolji posao ili ne znaju šta bi drugo mogli da rade. Tržišna pozicija univerzitetskih nastavnika erodirala je na način na koji je svojevremeno to bio slučaj sa učiteljima, a potom i srednjoškolskim profesorima. Jaz između samosvesti o sopstvenoj humboltovskoj ulozi i stvarne uloge i tržišne pozicije stvorio je osećaj nesigurnosti i besa kod mase nastavnika. Ta osećanja aktivna manjina projektuje na dnevnopolitički nivo i koristi ih kao sredstvo za sopstvenu političku promociju. Za njih je važno steći, a još važnije održati se na nekoj upravljačkoj funkciji. Nekada se bežalo od univerzitetskih funkcija. Bilo je slučajeva gde su upravnici odeljenja birani žrebom, a dekani su jedva čekali da im istekne mandat jer niko nije želeo niti imao vremena za administrativne poslove. Ali vremena su se promenila. Nastavnici su počeli sami sebe da kandiduju i da lobiraju za dolazak na funkcije. Jer šta je čovek bez funkcije, posebno ako se bavi politikom, a ne naukom?

Ima li takav univerzitet budućnost? Postoji onaj vic kako su nekada pametni profesori dovodili sve gluplje i nesposobnije naslednike da ih ovi ne bi ugrozili. I tako iz generacije u generaciju na univerzitet i za dekane su dolazili sve gluplji i nesposobniji, dok jednom nije došao jedan toliko glup da je za naslednika doveo pametnijeg od sebe. Samo iz tog razloga verujem da i naš univerzitet ima budućnost.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu