Evropa očima Istoka i Zapada

FESTIVAL SLOBODNA ZONA
Gotovo sva ostvarenja sa ovogodišnjeg festivala "Slobodna zona", kao angažovani dokumentarci ili kao igrani filmovi o ljudskim pravima, problematizuju pitanje identiteta: rasnog, socijalnog, političkog, religijskog. Bilo da je u pitanju inicijacija mlade Iranke u zapadnoevropsko društvo kroz pop-kulturu ("Persepolis" Marđan Satrapi), ili pitanje emigracije ("Uvoz/Izvoz" Ulriha Zajdla, "Pramcem ka severu" Stiva Hadsona), ogorčenost sopstvenim konzervativizmom i militantnošću ("Bolesnik" Majkla Mura, "Isusovi vojnici" Hajdi Juing i "Žig ubice" Marka Mandena), pokušaj integrisanja u američko društvo ("Dani teku" So Jong Kim) ili fantazam, fingirano ubistvo i optužba za ubistvo ominoznih predsednika ("Smrt predsednika" Gabrijela Rejnža i "Kako sam planirao da ubijem Tonija Blera" Majkla Takera), ili pak očuvanje integriteta deteta ("Budina izgubljena deca" Marka Ferkerka), identitet je jasno određen u odnosu na Drugog.

Kosmičke vizure

U "Orijentalizmu" kao svojevrsnoj Bibliji postkolonijalnih studija, Edvard Said je ispitivao zapadnjačke percepcije o islamskom svetu, navodeći da su orijentalisti skloni kreiranju stereotipa, a mit o Orijentu bio je moguć zbog ekonomske i političke dominacije Evrope nad Bliskim istokom i Azijom. Taj mit razbija autobiografski animirani film "Persepolis" Marđan Satrapi, iranske rediteljke koja se školovala u Parizu i koja najpre kroz umetničku formu kao što je strip (kod nas već objavljen na srpskom jeziku) a potom i animirani film, prelama svoju žensku vizuru, svoje odrastanje i sazrevanje kroz sociopolitički milje u Teheranu. Sam izbor medija, animirani film, govori o jednoj vrsti ironijskog odmaka autorke. Zapravo, u trenucima straha, smeh je način ovladavanja tim osećajem. "Persepolis" je duhovni brat filma "Porodični film iz egzila" Araša Rijahija budući da je ton filma pre relaksiran i autoironičan nego politički ostrašćen.

Za razliku od slojevite, i duhovite i brutalne, i intimne i kosmičke vizure, koju je 2003. doneo Hektor Babenko u igranom filmu "Karandiru", istinitoj priči o ozloglašenom zatvoru u Sao Paulu, Čileanac Kristobal Visente u svom dokumentarcu "Arkana" više insistira na grafičkom, vizuelnom, nego na dramaturgiji. Fotografija je crno-bela, neretko "iz ruke". Visenteov rukopis blizak je italijanskom neorealizmu, njegova objektivna distanca ima i etimološko opravdanje – arcanus – znači zatvoren, u simboličkom smislu nedokučiv i tajnovit. Autor se ne vezuje za jednog određenog junaka ili naratora a tek poslednji kadar u koloru, iz gornjeg rakursa daje panoramu grada Valparaiza u Čileu, kraj obale okeana – on vizuelno i simbolički iz jednog svevidećeg oka postavlja zatvor u neposrednu blizinu okeana, neiscrpne slobode.

U ostvarenju "Bolesnik" oskarovac Majkl Mur istražuje sistem zdravstvenog osiguranja, poredeći ga sa socijalnim besplatnim državnim osiguranjima Kanade, Velike Britanije, Francuske i konačno – Kube. Kontroverzni američki dokumentarista svakako ne može šokirati evropskog gledaoca – njegov politički angažman trebalo bi da animira Amerikance a njegova liberalna i levičarska pozicija ih poziva na prevrednovanje konzervativno-republikanske ideologije. Iako gotovo svaki Murov dokumentarac predstavlja pamfletski agitprop, neosporno je da ovaj autor poseduje dramaturšku i narativnu preciznost. Izbor nosećih junaka u potpunosti je u službi Murove ideje razotkrivanja nemilosrdne Bušove administracije – Murovi saputnici su vatrogasci volonteri 11. septembra koji danas nose zdravstvene posledice svog angažmana.

Zloglasni zatvor Gvantanamo u kome obitavaju politički zatvorenici i aktivisti Al Kaide ima daleko bolju zdravstvenu zaštitu od heroja 11. septembra a omražena Kuba ima jedan od najboljih zdravstvenih sistema na svetu. Reaktualizujući najjaču neuralgiju novije istorije, Mur svesno manipuliše gledaočevim (sa)osećanjem, uz predvidivu poentu. "Bolesnik" je zapravo epitet koji Mur tradicionalno pripisuje Džordžu Bušu.

"Isusovi vojnici" nisu na tragu Murovog provokativnog angažmana, ali na svoj, šokantan i daleko uznemirujući, način portretišu deo glasačke mašine Bušovih republikanaca – evangeliste koji podržavaju ideju da je sasvim legitimno indoktrinirati decu da bi postali militantni hrišćani, budući da je islamski terorizam u usponu. Deca u religioznom transu idealan su poligon za zastranjujuću indoktrinaciju a zloupotreba hrišćanske vere alarmira i verujuće i neverujuće.

Pomalo apartan u odnosu na pomenuta ostvarenja je "Panj pun olova" hrvatskog reditelja Branka Šmita. On metaforično predstavlja razoreni identitet bivšeg snajperiste iz domovinskog rata u Hrvatskoj – čovek nije ništa drugo do panj, nešto što poseduje koren ali više kao da nema telo i glavu. Vestern poetika Branka Šmita u "Putu lubenica" u ovom dokumentarcu postaje volter-hilovski krik koji je zatomljen, a ne ospoljen.

"Dani teku" So Jong Kim čiji naslov u originalu ("In Between Days") zajmi atmosferu iz istoimene pesme pop-benda "The Cure", kao i "Persepolis" nosi autobiografsku notu. U dogma maniru autorka slika svakodnevicu mlade Korejke u SAD, njene psiho-seksualne inicijacije i bolna razočaranja.

Problemi emigranata

Odabrani petominutni filmovi iz projekta "Vizije Evrope", prikazani pre svakog dugometražnog filma na festivalu "Slobodna zona", tematski komuniciraju pretežno sa problemima emigranata (ponajviše sa filmom "Uvoz/izvoz", "Pramcem ka severu" i "Dani teku"). Autori iz ekonomski najrazvijenijih evropskih zemalja imaju ili ciničan odnos prema ideji ujedinjene Evrope, ili saosećaju sa svima za koje Evropa i dalje predstavlja nedostižan san.

Tako, Teo van Gog, čuveni holandski novinar (koga su ubili islamski ekstremisti) u svom filmu "Evrokviz" potpuno parodira ideju zabavnih televizijskih emisija i surovo se poigrava sa prosečnim Evropljaninom koji dolazi iz ekonomskog izobilja a suštinski je psihološki urušen. Piter Grinavej u "Evropskom tušu" poigrao se idejom Evrope kao kišobrana nacija – pod tušem su najpre visokorazvijene zemlje, naga ljudska tela rubensovskih proporcija sve dok ne ponestane vode.

Pridružene nacije ostaju neokupane – simbolički nekrštene. Sa druge, pak, strane, Portugalka Tereza Viljaverde u "Hladnoj vodi/hladnom ratu" donosi prilično eksplicitnu kritiku imigracione politike – ilegalni imigranti umiru u dubinama okeana ne domogavši se željene obale.

Mađarski reditelj Bela Tar u svom ostvarenju "Prolog", u petominutnom švenku po licima ljudi koji čekaju u redu za hranu unesrećenih tranzicijom, ne daje nikakav ironijski odmak budući da zaista i jeste u žiži tragike. Slovačko ostvarenje reditelja Martina Sulika "Čudo" na duhovit način o ideji Evrope, simbolički progovara kroz slučaj bezgrešnog začeća u telu mlade šesnaestogodišnjakinje. Rediteljka Malgožata Šumovska u "Raskršću" u jednom gotovo vanvremenskom i vanprostornom ambijentu donosi kompleksnu viziju o poziciji Poljske kao jedne od posvećenijih katoličkih zemalja Evrope. Pred Raspećem promiče niz tabloa – vremešne Poljakinje koje pevaju u zoru, mladi par koji vodi ljubav, raštimovani bleh-orkestar. Konačno dvojica postavljaju novo kič raspeće sa sveže obojenom figurom Hrista. Film ambiciozno zamišljen koji se po konceptu i kompleksnosti svakako izdvaja od prethodnika.