Dobra cirkulacija leči prelom

U našem telu postoji 206 kostiju koje, zahvaljujući visokom sadržaju kalcijuma i drugih minerala, odolevaju različitim pritiscima i povredama. One, ipak, popuštaju kad je dejstvo sile jače od njihove izdržljivosti, i tada na njima nastaju izuzetno bolna naprsnuća ili prelomi, čije je lečenje veoma složeno i sporo. Još od vremena vračeva i nadrilekara nastoji se da se ovaj proces ubrza i traga se za metodama lečenja, konstrukcijama i materijalima koji bi skratili vreme zarastanja kostiju.

Nedavno je mnoge bolesnike u našoj zemlji, koji su zbog preloma prinuđeni na dugotrajno mirovanje, obradovala vest da će injekcijama ćelija za regeneraciju, sintetskih polimera i kalcijum fosfata, lečenje preloma biti znatno brže. Nažalost, ove injekcije su još u eksperimentalnoj fazi i prema očekivanju američkih i engleskih istraživača njihova primena biće moguća za godinu i po dana.

Ugrušak zaceljuje

Kako se mogu ubrzati procesi zarastanja kostiju? Po rečima doc. dr Slavka Tomića, eksperta za zarastanje kostiju i načelnika Odeljenja za rekonstruktivnu ortopediju i traumatologiju Instituta „Banjica“, sva dosadašnja iskustva, istraživačka i klinička, pokazala su da je svaka metoda koja pomaže prirodnim procesima obnavljanja koštanog tkiva dobra. Od našeg sagovornika saznajemo da se posle preloma oko koštanih delova izliva krv i formira ugrušak od kojeg započinje proces nastanka nove kosti i zarastanja preloma. Krvni izliv, naime, sadrži vezivne ćelije koje prianjaju uz delove kosti i postepeno se transformišu u koštane ćelije. Zato je od posebne važnosti da se tokom lečenja preloma sačuva krvni ugrušak. Za uspešno zarastanje takođe je neophodno da su delovi prelomljene kosti dobro složeni, da povređena kost miruje i da je dobro prokrvljena, odnosno da ima dobar dotok hranljivih materija. 

(/slika2)– Mirovanje je neophodno za zarastanje, zato se gipsanim poveskom čvrsto fiksira kost. Tako se, međutim, na duže vreme isključuju iz funkcije susedni zglobovi i mišići, pa je posle skidanja gipsa potrebna njihova dugotrajna rehabilitacija.

Drugi način lečenja preloma se sastoji u kontinuiranom istezanju fragmenata kostiju pomoću klinova i tegova. Delovi kostiju ostaju u pravilnom položaju do zarastanja, ali je povređena osoba prinuđena na dugo mirovanje u krevetu, i to u jednom položaju, što, opet, loše deluje na rad većine unutrašnjih organa, pa mogu nastati komplikacije kao dekubitus (rana od ležanja), zapaljenje pluća, tromboza i embolija – kaže dr Tomić.

Da bi se skratilo dugotrajno ležanje uvedene su različite metode hirurškog lečenja, koje pomoću različitih sredstava, najčešće metalnih fiksira, direktno pričvršćuju kost i time omogućavaju kretanje. Ipak, sva ta sredstva fiksacije, bez obzira na to da li su metalna ili od drugih materijala, ne ubrzavaju zarastanje, primećuje naš sagovornik: unutrašnja fiksacija može izazvati komplikacije u vidu infekcije, korozije metala, krivljenja i preloma fiksatora i slabljenja stabilnosti.

Dirigovano zaceljivanje

Tradicionalne metode lečenja preloma, bez obzira na pomenute nedostatke, imaju veliki značaj u ortopedskoj hirurgiji. Razvojem nauke, iskustvom u lečenju i boljim upoznavanjem bioloških procesa preloma i zarastanja, pronađeni su i novi načini operativnog lečenja. Prirodnim procesima upravlja se uz pomoć metalnih konstrukcija koje su postavljene izvan tela.

– U poslednjih 25 godina u našem institutu se za zarastanje kostiju isključivo primenjuje jedna vrsta spoljašnjeg aparata kojim se iglama fiksiraju povređeni delovi kosti. Ovaj aparat je poznat kao „Ilizarov“, prema prezimenu svog izumitelja. Do sada je u našoj bolnici ugrađeno 10.000 takvih aparata i uspešno izlečeno isto toliko preloma. Osim u ortopediji, Ilizarova metoda se koristi i u drugim oblastima hirurgije, a iskustvo je pokazalo da se njome znatno skraćuje vreme lečenja i smanjuju komplikacije. Dan posle operacije bolesnik s operisanim ekstremitetom može da hoda ili da se njime služi – kaže dr Tomić.

On, međutim, naglašava da, bez obzira na način lečenja, kost zarasta dugo, znatno duže u poređenju sa drugim tkivima. Povrede mekog tkiva, recimo, zarastaju tri do petnaest dana, a kost se obnavlja najmanje tri meseca, ponekad i više, čak i godinu dana, a ima slučajeva kada uopšte i ne zaraste.

Želja da se skrati vreme zarastanja podstakla je mnoga eksperimentalna i klinička istraživanja u kojima su uz pomoć sintetičkih materijala spajani delovi kosti. Ta hemijska visokomolekularna jedinjenja odavno su poznata pod nazivom polimeri, a u poslednje vreme se ponovo istražuju.

Ne sputavati prirodne procese

(/slika3)– Prvi takav lepak je polimer „osanol“, koji je primenjen još 1931. godine. Od tada su korišćeni najrazličitiji polimeri, pokušano je spajanje odlomaka kostiju akrilatima, apoksidima, poliuretanskim smolama i akrilatnim kompozitima, ali, nažalost, nisu postignuti očekivani rezultati. Da bi mogle da budu upotrebljene u lečenju, ove hemijska supstance bi trebalo pre svega da obezbede čvrstinu koštanog spoja, da biološki ne iritiraju okolna tkiva, i da postepeno poprimaju strukturu prirodne kosti. Takođe ne smeju da imaju toksična, alergijska ili kancerogena svojstva. Osnovno svojstvo ovih polimera trebalo bi da bude, zapravo, da omoguće podsticanje regeneracije kostiju, ali još nije pronađen takav sintetski materijal koji bi ispunjavao sve ove zahteve. Polimeri ne samo da ne obezbeđuju kostima biološke procese zarastanja, već mogu biti i vrlo štetni – objašnjava naš sagovornik.

– „Lepljenje“ kostiju polimerima prvi je u našoj zemlji primenio prof. dr Branko Radulović, doajen naše ortopedije, ali se od ove metode ubrzo odustalo. Pokazalo se da je lepljenje kostiju traumatičan zahvat. Naime, navodi dr Tomić, delove kosti je potrebno hirurški pripremiti za nanošenje polimera (lepka). Osim toga, lepljenjem nije moguće postići uvek čvrsto spajanje koštanih odlomaka pa je zato gotovo uvek potrebna i gipsana imobilizacija.

Iskustvo je takođe pokazalo da polimeri sprečavaju prirodno zarastanje.

– Sva ta lepila su, zapravo, mehanička prepreka stvaranju novog koštanog tkiva, jer mogu da izazovu odumiranje krajeva odlomljenih delova i da podstaknu nastanak „lažnih“ zglobova. Nijedan poznati polimer nije se pretvorio u kost, a nije pokazao ni sposobnost stvaranja novih krvnih sudova koji ubrzavaju zarastanje – napominje doktor Tomić, koji veruje da je primena polimera u budućnosti moguća, ali da je ograničena na spajanje malih kostiju i koštanih odlomaka koji nisu pod prirodnim opterećenjem. Upotreba polimera u lečenju dugih kostiju u ovom trenutku nije za širu kliničku praksu, jer je na ovom nivou znanja iluzorno očekivati da se kost može zalepiti.