Ustavno sudovanje i mi

Mi­loš Sta­nić*

Ustav­ni sud na­še ze­mlje u po­sled­nje vre­me če­sto je u ži­ži in­te­re­so­va­nja usled ne­ko­li­ko „kon­tro­verz­nih” od­lu­ka i ta­ko­đe „du­bi­o­znih” iz­ja­va, ka­ko je to oce­nje­no u de­lu na­še jav­no­sti. Pre ne­ko­li­ko go­di­na sa­ti­ma sam vo­dio raz­go­vor sa svo­jim pri­ja­te­ljem dr Mi­ro­sla­vom Đor­đe­vi­ćem, pot­pred­sed­ni­kom, a sa­da i pred­se­da­va­ju­ćim Vi­so­kog sa­ve­ta tu­ži­la­štva. Te­ma je bio Ustav­ni sud, od­no­sno nje­go­va prav­na pri­ro­da. Moj stav je bio ta­kav da sam sma­trao da ustav­ni sud za­pra­vo ni­je sud, dok je ko­le­ga i pri­ja­telj dr Đor­đe­vić dru­ga­či­je re­zo­no­vao. Na­kon ne­ko­li­ko sa­ti, iako sko­ro pot­pu­no na opreč­nim sta­no­vi­šti­ma, do­go­vo­ri­li smo se da za­jed­no na­pi­še­mo je­dan čla­nak, gde će­mo svo­ja su­prot­sta­vlje­na shva­ta­nja iz­lo­ži­ti na je­dan aka­dem­ski na­čin. Ipak, ži­vot­ni pu­te­vi i pu­te­še­stvi­ja od­ve­li su nas na raz­li­či­te stra­ne, ta­mo gde se, sko­ro si­gur­no, ni­smo ni na­da­li. Ni­smo se ta­da slo­ži­li, ali ni ka­sni­je re­a­li­zo­va­li naš na­um. Ova­kav raz­go­vor, či­ni mi se, od­ra­ža­va tri bit­ne či­nje­ni­ce, po­ve­za­ne s na­šim na­ci­o­nal­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. Dve ću da po­me­nem od­mah, a jed­nu, na­mer­no, na sa­mom kra­ju. One od­ra­ža­va­ju slo­že­nu pri­ro­du na­šeg dru­štva, ali i na­šeg dr­žav­nog me­ha­ni­zma, pa i sa­mog ustav­nog su­da.

Ka­da je o na­šem raz­go­vo­ru i za­jed­nič­kom ra­du reč, oni go­vo­re, usu­di­ću se da iz­ne­sem svoj stav, o na­šim na­ci­o­nal­nim pri­ro­da­ma, ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. Mi smo raz­go­va­ra­li sa­ti­ma, raz­me­nji­va­li ar­gu­men­te i to je sva­ka­ko po­zi­tiv­no. Ipak, to je kod nas ret­ko. Pi­tam se, zbog če­ga? Či­ni mi se da su to stra­sti, ko­je nas ob­u­zmu i zbog ko­jih če­sto iz­gu­bi­mo iz vi­da su­šti­nu. Na­ša isto­ri­ja pre­pu­na je od­lu­ka ko­je ni­smo do­no­si­li ra­ci­o­nal­no, uva­ža­va­ju­ći kon­tekst sve­ga. Ne­ka­da, či­ni se, ni­smo sprem­ni, i po­red na­še naj­bo­lje vo­lje, da uvi­di­mo i sa­slu­ša­mo ne­što dru­ga­či­je, kao da nas ono pla­ši. Usled to­ga, pro­pu­šta­mo pri­li­ke. Ta­ko­đe, ni­ka­da ni­smo na­pi­sa­li na­uč­ni rad o prav­noj pri­ro­di ustav­nog su­da. To isto po­ka­zu­je jed­nu na­šu oso­bi­nu, a to je ne­stal­nost, te ne­sprem­nost da se jed­na do­bra ide­ja spro­ve­de do kra­ja. Raz­u­me se, ima­mo i oprav­da­nje za­što se ona ni­je ova­plo­ti­la, a ovaj tekst ne­ka nam po­slu­ži i kao opo­me­na da taj za­jed­nič­ki po­du­hvat ko­nač­no do­vr­ši­mo.

Pr­vo, mo­je je sta­no­vi­šte da mak­si­ma no­men est omen ne va­ži kad je reč o ustav­nom su­du. On je ustav­ni, ali je naj­ma­nje sud. U mno­gim ze­mlja­ma se ovaj or­gan, mi­šlje­nja sam, pra­vil­no, na­zi­va ustav­ni sa­vet. Sta­no­vi­šta sam da mu ova­kav na­ziv i bo­lje pri­sta­je, te da ade­kvat­no od­ra­ža­va nje­go­vu ulo­gu u ustav­nom si­ste­mu. Uop­šte­no gle­da­no, kad je o pri­ro­di ustav­nog su­da reč, ja­sno je da on de­li sud­bi­nu usta­va kao ak­ta ko­ji je prav­ne, ali i po­li­tič­ke sa­dr­ži­ne. On do­ne­kle i pod­se­ća na su­do­ve op­šte nad­le­žno­sti, ali po na­či­nu iz­bo­ra su­di­ja, te pre­te­žnoj nad­le­žno­sti, vi­di­mo da je reč o or­ga­nu sui ge­ne­ris. Pri­me­ra ra­di, upo­red­no gle­da­no, ustav­ni su­do­vi če­sto šti­te i ljud­ska pra­va. Ipak, ka­da ode­mo i da­lje, vi­de­će­mo da je i ma­te­ri­ja ljud­skih pra­va, u svo­joj bi­ti, po­li­tič­ki kon­cept.

Ta­ko­đe, po­li­ti­ka sa so­bom no­si iz­ve­snu flek­si­bil­nost, flu­id­nost, prak­tič­nost, za raz­li­ku od po­ne­kad is­klju­či­vo su­vo­par­nih prav­nih nor­mi. U skla­du s tim, če­sto de­la­ju i ustav­ni su­do­vi ili ustav­ni sa­ve­ti, kao i ame­rič­ki Vr­hov­ni sud, te „prav­nim me­ha­ni­zmi­ma i spe­ci­fič­nom gip­ko­šću po­ku­ša­va­ju da bu­du do­volj­no gip­ki, ka­ko bi od­go­vo­ri­li da­tom dru­štve­no­po­li­tič­kom pe­ri­o­du, ko­ji se uvek vi­še ili ma­nje pre­li­je na pra­vo, po­go­to­vo ono ustav­no. Po­me­nu­će­mo sa­mo za­bra­nu po­li­tič­kih stra­na­ka u Ne­mač­koj, te pro­ce­nu ta­mo­šnjeg Ustav­nog su­da da se na za­bra­nu ne ide, iako su is­pu­nje­ni for­mal­ni uslo­vi, te, na kra­ju stva­ra­nja kon­struk­ci­je, Ver­fas­sun­gsfe­in­dlich – ugro­ža­va­ju­ći za ustav, ume­sto Ver­fas­sun­gswi­drig – su­pro­tan usta­vu. Raz­lo­zi ova­kve od­lu­ke su­štin­ski su pa­ra­dok­sal­no bi­li ono što i je­ste osnov­na ulo­ga ustav­nog su­da – oču­va­nje usta­va i ustav­nog po­ret­ka. Ta­kva od­lu­ka je bi­la is­prav­na, sa či­me se ve­ćin­ski sla­že i ne­mač­ka ustav­na dok­tri­na.

U ta­kvoj sre­di­ni, sa ta­kvim pri­ro­da­ma, ni­je jed­no­stav­no ni­ko­me, pa ni ustav­nom su­du. To je or­gan ko­ji bi tre­ba­lo da na prav­ni na­čin re­ša­va, pre sve­ga, u svo­joj su­šti­ni, po­li­tič­ke od­no­se naj­vi­ših dr­žav­nih or­ga­na, u okvi­ru je­din­stve­nog prav­nog po­ret­ka. On sto­ji kao bra­na, ali i kao svo­je­vr­sni usme­ri­vač, čak i po­li­tič­kih pro­ce­sa. Ustav­ni sud ili ustav­ni sa­vet isto­vre­me­no mo­ra da bu­de iz­van i iz­nad po­li­ti­ke, ali i da je ne­po­gre­ši­vo ose­ća. Fi­na je to igra pra­va u po­li­ti­ci i po­li­ti­ke u pra­vu. Ujed­no, ustav­ni sud je ko­lek­tiv­ni or­gan, pa se i kroz slo­že­nost nje­go­vog sa­sta­va če­sto fi­no „pre­la­ma­ju” od­go­va­ra­ju­ća ne­sa­gla­sna mi­šlje­nja, kao vid dru­ga­či­jih po­gle­da. Za­pra­vo, isto­rij­ski i upo­red­no­prav­no gle­da­no, tra­ži se ide­al­na for­mu­la ka­ko ustav­ni sud dr­ža­ti po­da­lje od po­li­ti­ke, ali ga ne uči­ni­ti imu­nim na po­li­ti­ku. Re­še­nja su broj­na, ali ni­jed­no ni­je ide­al­no, kao ka­kva kva­dra­tu­ra kru­ga. Sto­ga, kad se se­ti­mo na­ve­de­nih na­ših na­ra­vi i uz to vi­di­mo pri­ro­du i ulo­gu ustav­nog su­da ili ustav­nog sa­ve­ta, on­da mo­že­mo da raz­lu­či­mo da u na­šem dru­štvu ni­ko­me ni­je la­ko, pa ni Ustav­nom su­du. Raz­u­me se, uvek op­sta­je na­da da će­mo bi­ti sprem­ni se­be da me­nja­mo, da se, kao dr Đor­đe­vić i mo­ja ma­len­kost, ču­je­mo i sa­slu­ša­mo, ali i da bu­de­mo po­sto­ja­ni i od­luč­ni u na­šim na­u­mi­ma, u oba slu­ča­ja bez su­vi­šnih iz­li­va emo­ci­ja. Ta­da će se stvo­ri­ti uslo­vi da se u okvi­ru si­ste­ma raz­vi­je de­mo­krat­ska po­li­tič­ka kul­tu­ra, u okvi­ru ko­je će svi­ma na­ma, pa i Ustav­nom su­du, bi­ti lak­še. Do­tle je mo­žda ne­kad te­ško, ali i va­žno da shva­ti­mo – ne či­ni srp­ski Ustav­ni sud prak­tič­no ni­šta što ne či­ne dru­gi evrop­ski ustav­ni su­do­vi, na­pro­tiv. Po­ne­kad je, me­đu­tim, te­ška spo­zna­ja da usled na­sle­đa ne­de­mo­krat­skog, jed­no­par­tij­skog si­ste­ma, svi mi sa­da ne­u­mit­no pro­la­zi­mo ono što su za­pad­ne de­mo­kra­ti­je ta­ko­đe pro­la­zi­le, ali, usled ne­što sreć­ni­je isto­ri­je, mno­go pre nas.

*Vi­ši na­uč­ni sa­rad­nik, v. d. di­rek­to­ra In­sti­tu­ta za upo­red­no pra­vo

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista