Slike mafije

Policija Srbije upravo je izvela još jednu seriju hapšenja osumnjičenih za veliki privredni kriminal i korupciju, seriju koja po broju uhapšenih (24) i njihovom sastavu (oficiri, lekari, visoki činovnici Ministarstva odbranei Ministarstva ekonomije, biznismeni) svakako ima dimenzije spektakularne.

To je, razume se, bila vest za naslovne strane i udarne termine elektronskih medija, s dobrim razlogom. Drugo je, međutim, pitanje da li uspeh policije u još jednom presecanju organizovanog kriminala treba da nas raduje ili da nas žalosti.

Ima povoda i za jedno i za drugo. Država, u prvom slučaju, pokazuje svoje pravno lice: otkriva one za koje osnovano sumnja da su kršili zakon i privodi ih pravdi. Na sudovima je onda da u dokaznom postupku provere valjanost policijskih dokaza i da, na kraju, kaznama pokažu da se kriminal ne isplati.

U drugom slučaju, učestalost otkrivanja raznih „organizovanih kriminalnih grupa” i na neočekivanim mestima (Ministarstvo odbrane, državna uprava) pokazuje da su iz nekih razloga mnogi osokoljeni da pređu sa one strane zakona. A višak te vrste „hrabrosti” uvek je indikator da nešto nije u redu sa institucijama: ili su suviše slabe, ili postoje razlozi za uverenje da mogu da budu manipulisane ili zaobiđene.

Pokazalo se time da je svojevremena pobeda u najodlučnijem pokušaju da se kriminal u Srbiji preseče, akcija „Sablja” sprovedena posle atentata na premijera Zorana Đinđića, bila samo privremena. Upražnjeni teren relativno brzo je popunjen, a „zločinačka udruženja” nikla su i tamo gde ih pre nije bilo.

U najnovijim akcijama policija nas je, međutim, poštedela prisustva kamera kao svedoka njene odlučnosti i moći, snimaka hapšenja koji su osumnjičenima unapred presuđivali i pri tom ih nepotrebno ponižavali. Setimo se samo odvođenja Džajića i Cvetkovića, ili još svežih „akcionih” snimaka privođenja Albanaca sa juga Srbije.

Odustajanje od kamera „koje su se slučajno zatekle” zasigurno je korak ka približavanju normama civilizovanog sveta i doslednijem poštovanju „pretpostavke nevinosti”. Da li je, međutim, ta norma prekršena i podelom fotografija uhapšenih, u tom momentu samo „osumnjičenih”, medijima?

Objavila ih je i „Politika”, kao i sve druge novine, sa izvesnom nelagodom doduše, jer šta ako se na sudu ne potvrdi da su „mafijaši”, a mi smo ih kao takve već „ovekovečili”? Eksperti koje smo konsultovali kažu nam da zbog toga ipak nismo u etičkom ofsajdu: preneli smo samo izveštaj državnog organa i nismo izostavili pridev „osumnjičeni”.

Nije li na policiji da u ovom pogledu bude uzdržanija? Ona jeste uradila svoj deo posla, uverena da ga je uradila dobro, ali u to ćemo biti sigurni tek na kraju (sudskog) puta.