Vrtoglavo raste cena izbavljenja

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 11.februara – Kako i kada će Amerika izaći iz finansijske krize, još niko ne zna zasigurno, ali je izvesno da cena probijanja tunela, ispod brda trauma, ka svetlijoj budućnosti– vrtoglavo raste. Praktično je, od jeseni, učetvorostručena– od prvobitno predviđenih 700 poskočiće do 2.500, a možda i do 3.000 milijardi dolara.

Nova računica proizlazi iz jučerašnjeg izlaganja ministra finansija Timotija Gajtnera. Prihvaćena kao principijelno i retorički primamljiva, doživela je, međutim, kritiku kao– neprecizna i nejasna.

Ti nedostaci su bili dovoljni da se juče glavni berzanski pokazatelj „Dau Džons” sunovrati za 4,6 procenata, više nego ikad u poslednjih pedesetak dana, što znači i – rekordno od 20.januara kad je na čelo Bele kuće stupio Barak Obama. Na tržište nije umirujuće delovala ni rešenost novog predsednika da svoju političku sudbinu veže za uspeh stabilizacionog plana, rekavši na skupu u Floridi da je siguran da će u slučaju neuspeha Amerika na sledećim izborima izglasati nekog drugog za šefa države a ne njega.„Vrućem krompiru” je pregrejanost pokušao da smanji Lorens Samers, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta. „Predsednik je jasno stavio do znanja da su naši finansijski i ekonomski ciljevi dugoročni, a ne ne zasnovani na dnevnim berzanskim kretanjima”, poručio je.

Ali Gajtnerov nastup je „u najboljem slučaju izazvao zdravi skepticizam tržišta, javnosti i zakonodavaca, a u najgorem više nepoverenja”, konstatuje „Njujork tajms” u uvodniku. Iz pomanjkanja ministrove konkretnosti, istaknuto je uz ostalo, odmah su narasle spekulacije da će glavni teret pasti na leđa poreskih obveznika, a nije ponuđen ni argument zašto je njegova ponuda bolja od drugih.

Od Ministarstva finansija tražimo više detalja o tome kako planira da sanira loše poslove a da istovremeno zaštiti poreske obveznike, kaže jedan od lidera vladajućih demokrata i njihov neuspeli kandidat na predsedničkim izborima 2004. senator Džon Keri. I dodaje– da je potreban „precizan mehanizam” da bi profunkcionisale „zombi banke koje su krahirale jer su im obaveze premašile raspoloživi kapital”.

Planovi Obaminog tima zasnovani su na tvrdnjama koje malo ko osporava: da je zemlja u „velikom sosu”, većem nego ikad posle Velike depresije pre osam decenija, da je ukupno breme (računajući i ratove u Avganistanu i Iraku kao i pad međunarodnog prestiža SAD) koje joj je u nasleđe ostavila administracija Džordža Buša „teže nego ikad u modernim ovdašnjim tranzicijama”, pa da je za izlazak iz takvih vanrednosti potreban niz vanrednih mera. Donedavno vladajući,a sada opozicioni, republikanci tvrde, međutim, da demokratska ponuda samo uvećava troškove bez dokaza da će povećati prihode pa da tako odustaje od domaćeg modela i približava se sistemima „evropskih socijaldemokratija”.

Ponajmanje se u glavnim medijima pa i među akterima govori o količini novca koji treba da se doštampa za planirane stimulanse za oživljavanje ovdašnjeg finansijskog ustrojstva, pa i održavanje socijalnog mira. Specijalista njujorškog dnevnika Piter Gudman je nedavno upozorio da je jedna od opasnih američkih boljki: navika –štampaj novac sada i ne brini za posledice koje slede. Ne radi se, precizirao je, samo o gotovini za čije je doze nadležna centralna banka nego i o zaduživanju kod domaćih a sve više i stranih pozajmljivača– među kojima su, pored japanskih, najveće državne finansijske institucije Kine i Saudijske Arabije. To su, inače, dve zemlje čiji se sistemi ovde kritikuju kao nedemokratski, dok se njihovi novčani angažmani prihvataju kao vrlo poželjni.