Kosovo je neotuđivi deo Srbije

Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine predstavljalo je snažan udar na samu ideju međunarodnog pravnog poretka. Posledice se osećaju i danas: opalo je poverenje u međunarodne institucije, dok je Zapad počeo da smatra upotrebu sile mimo međunarodnog prava prihvatljivim instrumentom spoljne politike. Događaji iz 1999. nisu bili samo tragedija za Balkan već i važna prekretnica u urušavanju posleratnog sistema međunarodne bezbednosti, kaže u intervjuu za „Politiku” Aleksej Drobinjin, direktor Departmana za spoljnopolitičko planiranje MSP Rusije.

„Rusija ostaje pouzdan i istrajan prijatelj Srbije. Podržavali smo srpski narod one teške 1999. godine i nastavljamo da to činimo i danas. Naš stav prema pitanju Kosova ostaje nepromenjen. Ovaj iskonski srpski kraj, koji je Zapad nastojao da oduzme, neotuđivi je deo Srbije. Konačni povratak Kosova Srbiji bio bi od velikog značaja ne samo u smislu istorijske pravde već i za celokupni međunarodni sistem i jačanje njegovog multilateralnog temelja”, dodaje Drobinjin.

Kako ocenjujete ulogu ključnih globalnih aktera, kao što su Kina i Indija kao i multilateralnih formata, uključujući BRIKS i Šangajsku organizaciju za saradnju, zajedno sa ulogom NATO-a, u formiranju novog svetskog poretka? Da li se njihov doprinos zasniva pre svega na strateškim interesima ili na oblikovanju novih idejnih i vrednosnih smernica? Kakva je uloga Ujedinjenih nacija?

Svedoci smo aktivnog sloma različitih elemenata svetskog poretka koji se formirao u prethodnoj epohi. Neki stručnjaci ovaj proces nazivaju „novim svetskim ratom”. Ovaj proces očigledno će potrajati još neko vreme i verovatno će se nastaviti sve dok se ne uspostavi novi globalni odnos snaga. Istovremeno, vidimo kako se postepeno formira multipolarna struktura sveta. Jasno je da je era dominacije Zapada završena. Zemlje i savezi koje ste pomenuli nesumnjivo predstavljaju ključne „čvorove” novog svetskog sistema. U tu grupu dodao bih i Rusiju, Sjedinjene Američke Države i Iran, koji je svojim herojskim otporom spoljnoj agresiji obezbedio sebi mesto u multipolarnom svetu, „Formira se svet različitih razvojnih modela. Ono što smo ranije nazivali globalizacijom postepeno gubi značaj. Još je rano davati konačne prognoze, ali je već sada jasno da će u prelaznom periodu ključnu ulogu imati stabilnost ekonomskih i političkih sistema, kao i sposobnost država da samostalno definišu i brane svoje nacionalne interese, oslanjajući se na sopstvene tradicije i istorijsko iskustvo.

U jednom trenutku biće neophodno otvoriti pitanje koja pravila zajedničkog života treba da se primenjuju u novom svetskom poretku, pa voditi iskren i strateški dijalog o tome. Iskustvo Ujedinjenih nacija i regionalnih organizacija biće, svakako, od velikog značaja. Međutim, u sadašnjoj fazi primećuje se pad efikasnosti multilateralnih institucija zbog dubokih neslaganja među vodećim svetskim silama”, dodaje Drobinjin.

Kako ocenjujete razvoj bilateralnih odnosa između Moskve i Vašingtona, posebno u kontekstu njihove delimične normalizacije?

Ne bih ono što se dešava nazvao normalizacijom, jer je do nje još daleko. Ispravnije je govoriti o delimičnom obnavljanju bilateralnog dijaloga, što se može smatrati određenim napretkom u poređenju s periodom na kraju mandata administracije Džozefa Bajdena, kada su rusko-američki odnosi bili skoro u potpunosti prekinuti na inicijativu Vašingtona.

U principu, može se reći da Donald Tramp i njegovi poverenici, koji su ovlašćeni da se bave odnosima s Rusijom, pokazuju spremnost za rešavanje krize oko Ukrajine putem pregovora. Po tome se razlikuju kako od demokratske opozicije u Sjedinjenim Američkim Državama, tako i od sadašnjih lidera većine evropskih zemalja, koji za sebe vide određene „prednosti” u odugovlačenju konflikta.

S druge strane, konkretni potezi američke strane izazivaju ozbiljne sumnje u njihovu spremnost da rade na izgradnji pravednog svetskog poretka. Tu pre svega mislim na nastavak sankcione kampanje protiv Rusije, pružanje vojnoobaveštajne podrške kijevskom režimu, agresivne akcije protiv Venecuele i Irana, kao i niz drugih poteza. Sve to mora se uzeti u obzir.

Susret Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci privukao je veliku pažnju javnosti i izazvao brojne spekulacije zbog ograničenog obima dostupnih informacija. Možete li, u meri u kojoj je to moguće, pojasniti sadržaj tog susreta, posebno u delu koji se odnosi na stabilizaciju bilateralnih odnosa i obezbeđivanje međunarodne bezbednosti?

Osnovni značaj susreta lidera Rusije i Sjedinjenih Američkih Država u Enkoridžu ogleda se u samoj činjenici da su obnovljeni direktni kontakti na najvišem nivou između dve najveće nuklearne sile.

U smislu sadržaja, na Aljasci su postignuta određena rusko-američka razumevanja u vezi s rešavanjem ukrajinskog pitanja. Mogu da kažem da naša strana ostaje posvećena tim dogovorima.

U nastavku radnih kontakata američka strana uverava da i ona ostaje privržena svom delu postignutih dogovora. S obzirom na to da su kod Donalda Trampa isti pregovarači zaduženi istovremeno za više pitanja, zbog preokupiranosti situacijom na Bliskom istoku SAD su privremeno stavile krizu oko Ukrajine u drugi plan. Videćemo kako će se situacija dalje razvijati.

Može li se, na primeru kriznih žarišta kao što su Bliski istok, Venecuela i Grenland, govoriti o formiranju novih sfera uticaja i, ukoliko je to slučaj, na kojim principima bi se taj proces mogao zasnivati?

Podsetio bih da su u nedavnoj prošlosti američki i evropski političari, bukvalno kao pomahnitali, insistirali na tome da je politici sfera uticaja došao kraj. Istovremeno, to ih nije sprečavalo da sami određuju sfere svojih posebnih interesa, recimo, na Balkanu ili u Zapadnoj Africi. Sjedinjene Američke Države, u suštini, nikada nisu ni skrivale da ceo svet smatraju sferom svojih interesa.

Zbog toga sadašnji procesi nisu baš novi. Nije nas posebno iznenadilo to što je u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD od 4. decembra 2025. godine cela zapadna hemisfera skoro otvoreno definisana kao zona posebnih američkih interesa. Međutim, praksa pokazuje da SAD nisu spremne da priznaju pravo na sfere uticaja drugim državama, što se jasno vidi u njihovim strategijama u indopacifičkom regionu, usmerenim na dominaciju u Aziji i na Pacifiku, a na štetu interesima Kine i Rusije.

Istovremeno, jasno je da koncept jednostrane dominacije više nema realan temelj u resursima kojima raspolažu Sjedinjene Američke Države. Pitanje je samo kada će političke elite Zapada to priznati i prihvatiti realnost multipolarnog sveta. Ukoliko to ne učine, najverovatnije će se realizovati scenario ruske poslovice „Ako nećeš sam, život će te primorati”.

Kako Ministarstvo spoljnih poslova Rusije vidi ulogu multilateralnih organizacija u budućem sistemu globalne bezbednosti?

Budući sistem bezbednosti ne može biti zasnovan na dominaciji samo jednog centra moći ili samo jednog vojnopolitičkog bloka. On mora počivati na istinskoj multilateralnosti, u kojoj nijedna država nema monopol na bezbednost, pravila ili apsolutnu istinu. Ključnu ulogu treba da imaju formati koji usklađuju interese država na principima suverene jednakosti i nedeljive bezbednosti. Ovaj pristup predstavlja osnovu ruske inicijative za stvaranje nove evroazijske bezbednosne arhitekture, koja se u potpunosti poklapa s inicijativom predsednika Kine u oblasti globalne bezbednosti.

U kojoj meri činjenica da Sjedinjene Američke Države više ne smatraju Rusiju protivnikom može biti važan diplomatski korak ka dugoročnoj stabilizaciji međunarodnih odnosa? Da li takav razvoj događaja otvara mogućnosti za jačanje globalne bezbednosti i stvaranje stabilnijeg sistema saradnje između država?

Još je prerano govoriti o tome da Sjedinjene Američke Države više ne vide Rusiju kao protivnika. U strateškim dokumentima Rusija se i dalje definiše kao stalna, ali „upravljiva” pretnja istočnom krilu NATO-a. Sankcije uvedene pod izgovorom da Rusija predstavlja „neuobičajenu i vanrednu pretnju” nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici SAD nedavno je ponovo produžio Donald Tramp. Pentagon zna da Rusija ostaje jedina zemlja koja je sposobna da fizički uništi SAD, mada mi nemamo takve namere. U svom vojnom planiranju Amerikanci nastavljaju da polaze od imperativa postizanja apsolutne bezbednosti, što je, kao što razumete, veoma destabilizujući faktor u nuklearnom dobu.

Dakle, slažem se s Vama da bi potencijalno odustajanje SAD od svog doživljavanja Rusije kao vojnog protivnika i egzistencijalne pretnje moglo da bude korak u pravom smeru. Međutim, za sada, činjenice nam ne dozvoljavaju da dođemo do zaključka da su Amerikanci spremni da preduzmu takav korak.