Mogu li vlasnici „roleksa" da osude stradanje migranata

Vrsni govornik koristi reči da izrazi značenja koja mogu biti predmet različitih tumačenja i diskusija, dok manipulator koristi reči isključivo kako bi njihovom zloupotrebom uticao na svoje sagovornike i naveo ih da čine ono što on želi.

Ovo je teza od koje je pošao Đanriko Karofiljo u svojoj knjizi „O pažljivosti i hrabrosti” objavljenoj i na našem jeziku u izdanju kuće „Imprimatur” u prevodu Ivane Mangov. Popularni i visokotiražni italijanski pisac, bivši zamenik tužioca za organizovani kriminal Tužilaštva u Bariju, poznat je našim čitaocima po seriji knjiga o advokatu Gvidu Gverijeriju („Imprimatur”) i posebno po njegovom najlepšem romanu „Tri sata ujutru”, gde na dirljiv način govori o odnosu oca i sina, („Klio”). Sada, u kratkom esejističkom delu „O pažljivosti i hrabrosti”, pokušava da objasni kako postavljati prava pitanja i odupreti se manipulaciji – i u političkoj debati, i u svakodnevnom životu.

Kada je bio gost Sajma knjiga u Beogradu, dok ova knjiga još nije bila prevedena kod nas, za naš list je objasnio da ovaj esej zapravo predstavlja analitički i misaoni pristup politici, gde on pokušava da uputi na pravilno bavljenje ovom delatnošću, mada svakako može da bude korisna i za svaku vrstu komunikacije.

U ovom kratkom priručniku nalazimo niz zanimljivih primera i pametnih zapažanja, ali je možda najzanimljivije poglavlje o „logičkim greškama” koje se koriste u svrhu manipulacije.

Među brojnim logičkim greškama koje Karofiljo nabraja i objašnjava (klizav teren, lažna dilema, pozivanje na autoritet, pozivanje na prirodu, logička greška revolveraša itd.), jedna od najrasprostranjenijih jeste logička greška „argument strašila” koja se sastoji iz netačnog predstavljanja teze koju želimo da pobijemo. Takva teza se preuveličava, ponekad predstavlja na karikaturalan način, a protivniku se pripisuju reči koje nije izgovorio ili ideje koje nije imao. Pisac navodi primer bivšeg američkog predsednika Obame, koji je u seriji svojih govora 2008. godine u Kaliforniji vrlo često izgovarao rečenicu: „Ima onih koji kažu da su ovi planovi previše ambiciozni i da bi trebalo da pokušamo da uradimo manje, ne više.”

„Njujork tajms” je, kaže Karofiljo, ispravno primetio da se „argument strašila” često uvodi formulacijama kao što su „ima onih koji kažu” ili „neko kaže”, a da se nikad ne precizira ko su ti neki, kao i da se vrlo često ispostavi da iza tog „neki” ne stoji zapravo – niko.

Prema Karofilju, veoma je rasprostranjena i logička greška „argument protiv čoveka” (argumentum ad hominem) koja podrazumeva suprotstavljanje protivnikovim argumentima napadom na ličnost, bez zalaženja u njihovu suštinu. Ova logička greška je izuzetno prisutna u političkim debatama, ona se najčešće koristi, najopasnija je i među najgorim, navodi Karofiljo i ilustruje to sledećim primerom:

„Jula meseca 2008. godine održan je nacionalni skup tokom kojeg su učesnici nosili crvene majice i zahtevali humaniji i solidarniji politički odgovor na dramatične prizore utapanja migranata na Mediteranu. Odgovor desnice bio je prilično prezriv, posebno predsednice partije ’Braća Italije’ koja je pokušala da ismeje učesnike skupa (od kojih su neki bili poznate ličnosti iz sveta novinarstva) i one koji su im se pridružili, objavama u svojim tviter nalozima. Obučena u crvenu majicu, napisala je: ’Imam crvenu majicu. Sada mi nedostaju samo ’roleks’ i apartman u Njujorku pa da i ja držim lekcije o migrantima kao pripadnici radikalnog šika’.”

Karofiljo objašnjava da se ovim sugerisalo da su na skupu učestvovali bogati vlasnici skupocenih satova i luksuznih stanova, bez legitimiteta da se bave temom imigracije, a još manje da se bune protiv politika Vlade na tu temu i zaključuje: „Očita je potpuna nevažnost toga da neko poseduje luksuznu imovinu u odnosu na validnost jedne političke teze i, kao u konkretnom slučaju, njene etičke dimenzije. Uprkos irelevantnosti i grotesknom karakteru, to sredstvo često deluje tako što pothranjuje predrasude prema intelektualnim elitama, čiji se segmenti označavaju kao ’radikalni šik’ i diskredituju kao nesuvisle i isprazne ličnosti.”

Kako reagovati na logičke greške poput ove? Svakako ne, kako su to učinili neki, prebacivanjem pomenutoj političarki što je ponekad u parlament dolazila noseći torbu marke „Luj Viton”, kaže Karofiljo. Torba „Luj Viton” je slab argument koji je osuđen na neuspeh upravo zato što prihvata isti nivo (neispravnog) govora koji polazi od logičke greške. Prema Karofilju hladnokrvnost, ironija i autoironija su efikasni instrumenti za pobijanje „argumenta protiv čoveka” i on smatra da je na ovaj napad trebalo odgovoriti na sledeći način:

„Pošto nema argumente da se suprotstavi našoj poziciji, protivnik se prepušta ličnim napadima beznačajnog sadržaja i sumnjivog ukusa. Oni su, zapravo, netačni, ali nije u tome stvar. Ako bih posedovao ’roleks’ i stan u Njujorku, zar ne bih u svakom slučaju mogao da osudim skandalozan način na koji su život izgubili muškarci, žene i tolika deca, da se borim protiv ravnodušnosti ove neodgovorne političarke? To je klasično sredstvo onih koji nisu u stanju da vode razgovor o suštini, već nastoje na nepošten način da napadaju ličnost protivnika.”

Za efikasnije reagovanje na lažne argumente, sugeriše autor knjige, pre svega je potrebno izbeći defanzivne odgovore, pravdanje tipa „ja to nisam rekao”, koji nas uvek u diskusiji stavljaju u nepovoljnu poziciju, dok protivnik slobodno diktira ritam rasprave. Takav ritam treba da razbijemo, eksplicitno navodeći ono što je netačno i da ilustrujemo mehanizam na kojem počiva, navodi Karofiljo. Naš izbor može biti „nenasilna pobuna, potraga za pravdom, etička upotreba humora, sposobnost da se ne povinujemo nepravičnom i nehumanom poretku, sposobnost da se uzdržimo od konformizma, da primenjujemo veštinu sumnje, da izbegnemo stranputice i nadmenost konvencionalnih istina, čak i kada to može da ima visoku cenu.”

Po njegovom mišljenju, izbor je praktikovanje pažljivosti u komunikaciji, a da bi se takav izbor načinio potrebna je hrabrost. Jer pažljivost se, kaže on, sasvim razlikuje od ljubaznosti, lepih manira, uvažavanja i prijatnosti. „Priroda primene istinske pažljivosti ispoljava se onda kada moramo da nadvladamo strah, da pobedimo bes, ponekad da prevaziđemo očajanje. Da damo smisao. Da budemo humani”, zaključuje Đanriko Karofiljo.