Usnuli Srpski ratnik u Ulmu

„Ov­de u tu­đi­ni, u ne­po­zna­tom sve­tu, po­či­va­ju ve­či­tim snom srp­ski rat­ni za­ro­blje­ni­ci iz ra­ta 1914–1919. go­di­ne, ko­ji po­lo­ži­še ži­vot svoj za otadž­bi­nu po­sle du­gog ra­to­va­nja i mno­go na­po­ra. Uspo­me­nu ovu po­di­go­še im dru­go­vi, bra­ća po kr­vi i ve­ri, srp­ski rat­ni za­ro­blje­ni­ci lo­go­ra Ulm. Hej, put­ni­če, što pro­la­ziš po­red gro­blja ne­po­zna­ta, sta­ni ma­lo i upo­znaj one što umre­še ta­ko pro­sla­vlje­no.”

Ove re­či ukle­sa­ne su u ka­me­nu na ći­ri­li­ci i la­ti­ni­ci na ne­mač­kom je­zi­ku. Na Srp­skom voj­nič­kom gro­blju u Ul­mu ne­ma sa­mo ka­me­ne plo­če, već na od­ru po­či­va srp­ski voj­nik u uni­for­mi, sa šaj­ka­čom, a pod njim „usnu­lim u več­ni san” le­že ko­sti rat­ni­ka pa­lih u ne­mač­kom za­ro­blje­ni­štvu.

Tvr­đa­va Ku­berg, u pre­vo­du „Kra­vlje br­do”, kraj gra­di­ća Ulm, bi­la je za­pra­vo kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor, zlo­gla­sno mu­či­li­šte za Sr­be, Ru­se i dru­ge slo­ven­ske na­ro­de, ko­ji su ne­mač­ke vla­sti iz­gra­di­le to­kom ra­ta. Po­sto­jao je sko­ro pet go­di­na, sve do 1919. go­di­ne.

Tu su bi­li utam­ni­če­ni voj­ni­ci Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, iz Ti­moč­ke, Mo­rav­ske i Drin­ske di­vi­zi­je, za­ro­blja­va­ni na bal­kan­skom de­lu ra­ti­šta, ali i ci­vi­li, že­ne, de­ca i star­ci, do­vo­đe­ni iz se­ver­nih i za­pad­nih de­lo­va srp­ske kra­lje­vi­ne.

Tu su ko­sti srp­skih bo­ra­ca ko­ji su na Ce­ru, Mač­ko­vom ka­me­nu, Ko­lu­ba­ri, Le­ge­tu, Gu­če­vu i Su­vo­bo­ru pa­li u austro­u­gar­sko i ne­mač­ko za­ro­blje­ni­štvo, kao i srp­ski ži­valj iz Pod­ri­nja, Ko­lu­bar­skog, Lji­škog kra­ja, Po­mo­ra­vlja i Sem­be­ri­je. Za če­ti­ri rat­ne go­di­ne kroz lo­gor je pro­šlo vi­še hi­lja­da lju­di ko­ji su ov­de do­vo­že­ni bro­do­vi­ma Du­na­vom.

Njih naj­ma­nje 142 umo­re­no je u sa­mom lo­go­ru, ali nji­ho­va ime­na ni­su za­bo­ra­vlje­na, iako spo­me­nik ni­je po­di­gla Kra­lje­vi­na Sr­bi­ja, ni­ti Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja.

Uči­ni­li su to pre­ži­ve­li lo­go­ra­ši, tri na­red­ni­ka, je­dan pod­na­red­nik i dva voj­ni­ka iz Ulm­skog lo­go­ra, sa­mo dve go­di­ne po za­vr­šet­ku Pr­vog svet­skog ra­ta. Ura­di­li su to sop­stve­nim tru­dom i do­pri­no­som, ka­ko osta za­be­le­že­no, za svo­je pa­le dru­go­ve i več­no se­ća­nje na srp­sku mla­dost ko­ja je za­u­vek osta­la na gro­blju voj­ni­ka u da­le­koj ze­mlji.

„Usnu­log” srp­skog rat­ni­ka na cen­tral­nom grad­skom gro­blju „Ha­uptfrid­hof” ot­kri­la je srp­skoj jav­no­sti De­san­ka Raj­hle iz Ul­ma još 1946. go­di­ne. Za­pra­vo po­ka­zao joj je su­prug Ne­mac, pa su ga re­dov­no po­se­ći­va­li sko­ro če­ti­ri de­ce­ni­je.

Me­đu­tim, mno­gi Sr­bi ni­su ču­li za več­ni grob he­ro­ja, da­le­ko od otadž­bi­ne, oni­ma ko­ji su pod­le­gli mu­če­nju i iz­glad­nji­va­nju u zlo­gla­snom Ku­ber­gu.

Vre­me­nom spo­me­nik u Ul­mu u ne­mač­koj po­kra­ji­ni Ba­den-Vir­tem­berg pao je u pot­pu­ni za­bo­rav. Je­di­no su srp­ski sve­šte­ni­ci re­dov­no odr­ža­va­li pa­ra­sto­se, a na­kon osni­va­nja bri­gu o gro­blju pre­u­ze­la je ulm­ska pa­ro­hi­ja pri­ku­plja­ju­ći po­dat­ke o lo­go­ru za­to­če­nim mu­če­ni­ci­ma. Ta­ko su nji­ho­va ime­na i ova stra­ni­ca stra­da­nja srp­skog na­ro­da ipak ote­ti od za­bo­ra­va.

Obe­lež­je, ko­je zva­nič­no no­si na­ziv „Spo­me­nik srp­skog voj­ni­ka”, du­ga­čak če­ti­ri i ši­rok tri me­tra, iz­ra­dio je va­jar Kar­lo Ver­le i po­sled­nje dve de­ce­ni­je kraj nje­ga se re­dov­no oku­plja sve­šten­stvo Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, Sr­bi u Ne­mač­koj, kao i pred­stav­ni­ci srp­skog kon­zu­la­ta u Štut­gar­tu.