Pacifički „stepski vuk": Američki raketni sistemi u predvorju Kine

Dok se globalna bezbednosna arhitektura ubrzano menja, Pacifik postaje poprište sve intenzivnijeg odmeravanja snaga između dve vodeće svetske sile regiona. Nedavna vojna vežba „Salaknib 2026”, održana na teritoriji Filipina, označila je ključnu prekretnicu u američkom vojnom prisustvu u ovom delu sveta. Glavna zvezda manevara bio je raketni sistem HIMARS, koji je američka vojska rasporedila i testirala sa jasnim ciljem, širenjem kapaciteta za dugometne udare u neposrednoj blizini kineske teritorije.

Američki stratezi se sve više oslanjaju na visokomobilne lansere kako bi se suprotstavili rastućoj konvencionalnoj prednosti Kine. Iskustva sa ukrajinskog ratišta, gde je HIMARS uz relativno niske troškove pokazao izuzetnu efikasnost u uništavanju ciljeva velike vrednosti, poslužila su kao model za azijsko-pacifički region. Analitičari ističu da sposobnost jedinica da deluju sa disperzovanih, često izolovanih lokacija na ostrvskim lancima predstavlja ključni element u pripremama za potencijalni sukob.

Geografski položaj Filipina čini ovu zemlju idealnim poligonom. Još u aprilu 2024. godine, SAD su ovde prvi put rasporedile sistem srednjeg dometa (MRC) Typhon. Ovaj sistem, naoružan raketama SM-6 i krstarećim raketama Tomahawk dometa do 1.600 kilometara, teoretski može da dosegne vitalne tačke na istočnoj obali Kine, uključujući industrijske i ekonomske centre poput Šangaja, Nankinga i Vuhana.

Ipak, američki vojni kapaciteti suočavaju se sa neočekivanim izazovom. Ekstremno iscrpljivanje arsenala raketa Tomahawk tokom operacija protiv Irana, moglo bi značajno da potkopa sposobnost Vašingtona da izgradi neophodne udarne rezerve za eventualne neprijateljstva u Pacifiku.

Pod komandom general-majora Džejmsa Bartolomesa, 25. pešadijska divizija vojske SAD predvodi implementaciju koncepta „vidi, oseti i udari na daljinu”. Ovaj pristup povezuje napredne senzore sa strelcima na ogromnim područjima, što je i demonstrirano tokom vežbe u mestu Lauro.

Tehnička superiornost sistema HIMARS leži u njegovoj svestranosti. Pored raketa dometa 150 km, sistem može koristiti balističke rakete ATACMS (300 km), kao i nove, revolucionarne projektile PrSM koji premašuju 500 kilometara. Međutim, i ovde se javlja logistički problem: iako je PrSM prvi put borbeno upotrebljen protiv ciljeva u Iranu početkom ove godine, celokupne zalihe ove nove municije praktično su potrošene do marta 2026. godine.

Strateški značaj HIMARS-a prelazi okvire samih američkih snaga. Sistemi su prioritetno isporučeni i oružanim snagama Tajvana (Republike Kine - prim.aut. Politika), što je dobilo novu dimenziju početkom ove godine. Naime, Tajpej je ovlastio vojsku SAD da koordinira lokalnim arsenalima kroz novoosnovani Zajednički centar za koordinaciju vatrene moći. Američko osoblje sada je stalno stacionirano u Tajpeju, gde direktno učestvuje u planiranju i izboru potencijalnih ciljeva.

Najave da će Tajvan rasporediti HIMARS na ostrva Pengu i Dongjin, od kojih je potonje udaljeno manje od 10 kilometara od kineske obale, dodatno podižu tenzije u moreuzu.

Iskustva iz Ukrajine, gde su rakete ATACMS uspešno neutralisale ruski PVO sistem S-400 i balističke lansere Iskander-M, daju američkim komandantima razlog za optimizam. Koncentracija ovih sredstava na Filipinima i Tajvanu direktno ugrožava važne objekte na kineskom kopnu.

Ipak, vojni eksperti upozoravaju da Kina nije Ukrajina. Narodnooslobodilačka vojska poseduje znatno gušću mrežu protivvazdušne odbrane i daleko veće kapacitete za elektronsko ratovanje, što bi moglo značajno da ograniči efikasnost američkih raketnih udara. U trci između ofanzivne raketne moći i defanzivnih štitova, Pacifik ostaje najopasnija šahovska tabla današnjice.