Trajno očuvanje sećanja jedini je večni spomenik žrtvama

Popis žrtava Drugog svetskog rata predstavlja najznačajniju aktivnost Muzeja žrtava genocida. Cilj je da se poimenično utvrde žrtve koje su imale prebivalište na prostoru nekadašnje okupirane Kraljevine Jugoslavije, uz što potpuniju identifikaciju, bez obzira na nacionalnu, versku, etničku, ideološku ili vojnoformacijsku pripadnost. Kada smo započeli rad na bazi podataka, čiju osnovu čini popis iz 1964. godine, bile su evidentirane 597.323 osobe. Danas baza sadrži 659.122 imena žrtava, što znači da je naknadno identifikovano i upisano još 61.799 stradalih – kaže u razgovoru za „Politiku” Bojan Arbutina, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida. Kako objašnjava, na popisu žrtava svakodnevno rade stručnjaci Odeljenja za naučnoistraživačku delatnost, primenjujući jasno utvrđenu naučnu metodologiju, a Muzej je uputio poziv i široj javnosti da doprinese realizaciji ovog zadatka od nacionalnog značaja – svi koji poseduju pouzdane i relevantne podatke o stradalim precima mogu ih dostaviti Muzeju.

„Od 2011. Republika Srbija 22. april obeležava kao Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i druge žrtve fašizma u Drugom svetskom ratu, a istim izmenama i dopunama Zakona o državnim praznicima, u zvanični kalendar uvršten je i 21. oktobar – Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Oba datuma imaju poseban značaj za Muzej žrtava genocida – 22. april obeležavamo i kao svoj dan, dok smo 21. oktobra tradicionalno prisutni u Šumaricama. Ove godine navršava se i 15 godina od pristupanja Republike Srbije Međunarodnoj alijansi za sećanje na Holokaust (IHRA), te su aktivnosti na polju kulture sećanja dodatno intenzivirane”, kaže naš sagovornik.

Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida i druge žrtve fašizma u Drugom svetskom ratu, koji se obeležava 22. aprila, ove godine se poklapa sa osamdesetpetogodišnjicom vojnog i političkog sloma Kraljevine Jugoslavije, čija posledica je formiranje NDH, genocid nad srpskim narodom koji je sproveo ustaški režim i stradanje naših ratnih zarobljenika u nacističkim logorima, od Austrije do Norveške. Na koji način će Muzej žrtava genocida obeležiti ovu značajnu godišnjicu? Ima li istorijskih epizoda iz ovog perioda koje nisu dovoljno zastupljene u kulturi sećanja?

Muzej žrtava genocida će u saradnji sa Bibliotekom grada Beograda obeležiti ovaj značajan datum prigodnom izložbom „Jasenovac – trajna opomena”. Kada je reč o istorijskim epizodama koje nisu dovoljno zastupljene u kulturi sećanja, upravo događaj od 22. aprila 1945. pokazuje koliko je to pitanje i dalje aktuelno. Herojski juriš jasenovačkih golorukih logoraša na njihove dželate i bodljikave žice nije u dovoljnoj meri prisutan u kolektivnom pamćenju. Zato je i izložba koju sam pomenuo doprinos nezaboravu na godine genocida nad srpskim narodom u NDH, ali i podsećanje na proboj ka slobodi, u koji su krenuli poslednji jasenovački sužnji. Naravno, ova postavka samo je deo programa i izložbenih aktivnosti kojima Muzej žrtava genocida nastoji da osvetli stradanje i borbu naših predaka tokom čitavog Drugog svetskog rata.

Pre nešto manje od dva meseca, u izdanju Muzeja žrtava genocida izašla je monografija na engleskom jeziku posvećena Srpskoj pravoslavnoj crkvi u NDH u periodu 1941–1945, čiji je autor prof. dr Veljko Đurić Mišina. Možete li nam nešto više reći o ediciji „In translatione”, u okviru koje se pojavila ova knjiga?

Muzej može da se pohvali izuzetno bogatom izdavačkom produkcijom, za nešto više od tri decenije rada objavljeno je gotovo 200 naučnih studija. Polazeći od činjenice da je stradanje srpskog naroda u Drugom svetskom ratu nedovoljno poznato u evropskoj i svetskoj javnosti, krajem 2023. godine pokrenuli smo specijalizovanu ediciju „In translatione”. Njen cilj je da najznačajnija dela srpskih istoričara učini dostupnim međunarodnoj naučnoj javnosti. Monografija na engleskom jeziku, posvećena stradanju Srpske pravoslavne crkve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, nastavak je takve izdavačke prakse, u okviru koje su objavljene studije o stradanjima u Kragujevcu, Kraljevu, na Kozari, u Hercegovini i na Starom sajmištu. U narednom periodu planiramo prevode i na druge svetske jezike, poput nemačkog i ruskog. Važno je napomenuti i da se katalozi izložbi Muzeja žrtava genocida redovno objavljuju dvojezično, a do sada su publikovani na engleskom, francuskom, ruskom i drugim jezicima.

Do kraja juna, otvoren je javni poziv Muzeja žrtava genocida za dostavljanje rukopisa koji će u okviru vaše izdavačke delatnosti konkurisati za objavljivanje tokom 2027. Koje su teme definisane propozicijama i kakav je dosadašnji odziv autora?

U skladu sa zakonom definisanim ciljevima i zadacima, Muzej svake godine raspisuje javni poziv za dostavljanje rukopisa monografskih publikacija. Pristigli rukopisi prolaze stručnu proceduru, a konačnu odluku o objavljivanju donosi Stalna stručna komisija, uz obavezna najmanje dva pozitivna mišljenja nezavisnih recenzenata. Teme su jasno definisane i obuhvataju: genocid nad Srbima u NDH; Holokaust; genocid nad Romima; ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije u Drugom svetskom ratu; stradanje dece; problematiku utvrđivanja broja stradalih; zloupotrebu civilnih žrtava u savremenom javnom prostoru, kao i kulturu sećanja i predstavljanje stradanja u književnosti, filmu, umetnosti i obrazovnom sistemu. Interesovanje autora je kontinuirano. Rukopisi i dalje pristižu, dok su u tekućem procesu oni koji su prošle godine uspešno prošli stručnu ocenu. Muzej u proseku objavi oko pet naučnih monografija godišnje, sa planom da se taj broj u narednom periodu poveća.

Izložba „Ratne heroine” autorke Biljane Marcojević, kustoskinje u Muzeju žrtava genocida, posvećena ženama koje su u Drugom svetskom ratu bile simboli otpora, borbe i stradanja, već gotovo godinu pobuđuje pažnju svuda gde je postavka gostovala. Smatrate li da žene u kulturi sećanja imaju mesto koje su zaslužile?

Dvadeseti vek doneo je fenomen „totalnog rata”, u kojem su svi, voljno ili nevoljno, bili uvučeni u sukobe, bez obzira na pol i starost. Shodno tome, menjala se i uloga žena u ratnim okolnostima. Uslovljene istorijskim prilikama, žene postaju pripadnice vojnih formacija, radnice u fabrikama sa značajnim doprinosom ratnoj industriji, bolničarke, ali i simboli otpora, stradanja i herojstva. Na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije brojni su primeri stradanja i herojstva žena, ali i dece. Posebno na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske nalazimo brojne primere neljudskog i necivilizovanog nasilja nad ženama. Dovoljno je pomenuti stradanje Stane Arnaut iz Prebilovaca, herojstvo Milice Tepić, prkos Lepe Radić, otpor Mire Cikote, kao i sudbine mnogih drugih žena. Sve to svedoči da srpska kultura sećanja počiva i na njihovim životnim pričama. Muzej nastoji da njihove žrtve ne budu zaboravljene. Zato je u okviru svojih programskih aktivnosti organizovao izložbu posvećenu ulozi žena u Drugom svetskom ratu, koju smo do sada predstavili širom Srbije i Republike Srpske. Namera nam je da ovu postavku predstavimo i široj evropskoj javnosti i time dodatno naglasimo značaj srpske borbe u ratu protiv fašizma i nacizma.

Muzej je posebnu pažnju posvetio i periodu 1941–1944. u našem glavnom gradu, što je i tema izložbe „Teror i stradanje u Beogradu tokom Drugog svetskog rata” autora Radeta Ristanovića. Postavka je nedavno sa uspehom gostovala u Podgorici. Koje su specifičnosti ratnog perioda u srpskoj prestonici i šta obuhvata pešačka tura „Kaldrma bola”, koju uz stručno vođenje realizuje Muzej žrtava genocida?

Svesni smo da je popularna kultura socijalističke Jugoslavije oblikovala određenu predstavu o periodu 1941–1945, tako da smo izložbom „Teror i stradanje u Beogradu tokom Drugog svetskog rata” nastojali da na naučno utemeljen, objektivan i nepristrastan način predstavimo prošlost našeg glavnog grada. Interesovanje publike, naročito u Podgorici, pokazalo je da je ova tema još uvek aktuelna i da postoji potreba za daljim istraživanjima koja će doprineti boljem razumevanju prošlosti Beograda tokom okupacije u Drugom svetskom ratu. Kada je reč o pešačkoj turi „Kaldrma bola”, ona obuhvata obilazak mesta u užem jezgru Beograda koja su tokom Drugog svetskog rata bila obeležena stradanjem nedužnog stanovništva. Obilazak počinje kod spomenika Nikoli Pašiću, nastavlja se ka delu Trga Nikole Pašića gde se tokom rata nalazio zatvor Gestapoa, a zatim obuhvata Terazije, mesto vešanja petorice civila, kao i Trg republike, gde je bilo sedište nemačkog okupacionog sistema. Tura dalje vodi do Obilićevog venca, gde se nalazio zatvor kvislinške Specijalne policije, zatim do Prirodno-matematičkog fakulteta, koji je sagrađen na mestu nekadašnjeg zatvora Uprave grada Beograda, zloglasne „Glavnjače”, kao i Doma Vojske Srbije, u čijoj je zgradi bilo sedište Gestapoa. Pored ove ture, Muzej organizuje i stručno vođenje kroz Spomen-park „Jajinci”, najveće stratište u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, čime se zaokružuje priča o ratnom Beogradu.

Važan segment angažmana Muzeja jeste i realizacija programa stručnog usavršavanja pod nazivom „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima”, koji je namenjen nastavnicima istorije. Krajem februara, u Valjevu je ovaj program realizovan po deseti put. Kakve preporuke nastavnici dobijaju na ovim obukama i kakve su njihove sugestije, na osnovu iskustava iz rada sa učenicima?

Obuka za nastavnike predstavlja važan segment rada Muzeja, usmeren na produbljivanje pravnog i teorijskog razumevanja pojma genocida, kao i na upoznavanje sa primerima genocidnih zločina kroz istoriju. Poseban akcenat stavljamo na unapređenje znanja o genocidu nad Srbima u NDH, kao i na razvoj kompetencija za primenu savremenih i uzrastu prilagođenih metoda. Nastavnicima preporučujemo da kod učenika razvijaju kritičku misao i empatiju i da naznače važnost negovanja kulture sećanja. Istovremeno, ohrabrujemo ih da primenjuju interaktivne i interdisciplinarne metode u nastavi. Povratne informacije nastavnika su izuzetno značajne i doprinose stalnom unapređenju programa. Obuke smo organizovali širom Srbije, a posebno smo ponosni što smo ovaj program realizovali i na Kosovu i Metohiji.

Kada pominjete Kosovo i Metohiju, primetno je da je novija istorija tog prostora u fokusu aktivnosti Muzeja. Premijera filma „Žetva” 18. marta propraćena je izložbom „Žuta kuća – zločin bez presude”, koju ste pripremili u saradnji sa Ministarstvom kulture, a pre godinu dana realizovali ste i dokumentarno-igrani film „Krst sa Kosova”. Da li se na istu temu pripremaju još neki projekti?

Bila nam je izuzetna čast što smo u saradnji sa Ministarstvom kulture priredili izložbu o stradanju Srba u zloglasnoj „Žutoj kući”. Na taj način doprinosimo da se ova tema ne samo ne zaboravi već i da se aktuelizuje. Dvadeseti vek je vek stradanja za srpski narod, te je logično da se kao muzej koji neguje kulturu sećanja bavimo i zločinima počinjenim tokom poslednje decenije prošlog stoleća. Inače, smatram da ni razumevanje Drugog svetskog rata, njegovog toka i posledica nije u potpunosti moguće bez sagledavanja celokupnog dvadesetog veka i procesa koji su se odvijali na prostoru gde je živeo i gde živi srpski narod. Zato i planiramo da podstaknemo mlade istraživače da se bave ovim temama, a rezultate njihovog rada da pretočimo u filmove, izložbe i publikacije. Zadatak Muzeja, a i svih nas, jeste da svim žrtvama, bez obzira na mesto i vreme stradanja, vrati dostojanstvo, uvrsti ih u popise i sačuva u trajnom sećanju.

Pre mesec dana, potpisali ste protokol o saradnji sa Muzejom narodnog oslobođenja u Mariboru. Da li su već u planu konkretni zajednički projekti i s kojim još srodnim institucijama na prostoru nekadašnje Jugoslavije sarađujete?

Na jesen nas očekuju prve zajedničke aktivnosti sa kolegama iz Maribora, pre svega kroz organizaciju izložbenih postavki, a potom i kroz druge vidove. Muzej sarađuje sa brojnim relevantnim institucijama u regionu i svetu, među kojima se izdvajaju Jad Vašem u Jerusalimu i Muzej Pobede u Moskvi. U glavnom gradu Rusije u maju otvaramo izložbu posvećenu stradanju srpskog naroda, zasnovanu na fotografijama ratnog fotografa Žorža Skrigina, i to je još jedan značajan doprinos Muzeja u širenju istine o našoj stradalničkoj prošlosti.

Krajem februara, u poseti Muzeju žrtava genocida bio je ambasador Republike Argentine, zemlje koja je sledeći predsedavajući Međunarodnoj alijansi za sećanje na Holokaust (IHRA). Koliko je naša zemlja aktivna u ovoj alijansi?

Republika Srbija aktivno deluje u okviru Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust od 2011. godine, kroz konkretne mere u oblasti zakonodavstva, obrazovanja i kulture sećanja. Usvajanjem Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtava Holokausta 2016. godine, Srbija je postavila primer dobre prakse u Evropi. Tema Holokausta integrisana je u obrazovni sistem, a 27. januar se redovno obeležava kao Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Istovremeno, Srbija u okviru IHRA dosledno zastupa stavove koji se tiču očuvanja istorijske istine i suprotstavljanja revizionizmu i negiranju zločina, i tu pre svega mislim na revizionizam stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Muzej je izgradio razvijenu mrežu međunarodnih kontakata i saradnji sa institucijama, a IHRA predstavlja važnu platformu za dalje jačanje te saradnje i vidljivosti naših istraživanja. Takođe, aktivno učestvujemo u radu naše delegacije pružajući joj podršku kroz stavljanje svih svojih kapaciteta na korišćenje.

Na jutjub kanalu Muzeja nedavno je pokrenut serijal priloga o dragocenostima iz depoa u kojima čuvate na desetine hiljada dokumenata, fotografija, predmeta i ličnih svedočanstava o stradanju srpskog, jevrejskog i romskog naroda tokom Drugog svetskog rata, kao i svim ostalim nevinim žrtvama. Šta smatrate najvrednijim u muzejskoj riznici i da li će ona biti obogaćena još nekim ekskluzivnim artefaktima?

Svaki dokument, fotografija, artefakt, umetničko delo ili audio-vizuelni zapis ima dragocenu važnost u sklapanju istorijskog mozaika i svaki nosi posebnu vrednost. Teško je izdvojiti pojedinačne primere, jer zbirke obuhvataju širok spektar – od Hitlerove Direktive br. 25 o napadu na Jugoslaviju i spiska Dijane Budisavljević na kojem su podaci o deci spasenoj iz ustaških logora, preko ličnih predmeta stradalnika do sitnih, ali veoma potresnih uspomena, poput minđuša trogodišnje devojčice stradale na Kozari 1942. godine. Za nas to nisu samo predmeti, već svedočanstva života, stradanja i borbe, dokaz postojanja i trajanja srpskog naroda, temelj kulture sećanja i bedem protiv zaborava.