Orban na svoj način

Dok se u pobedničkoj noći dobitnik mađarskih izbora Peter Mađar penjao na svečanu binu, preko snažnih razglasa puštena je pesma svih pesama, balada Frenka Sinatre „Moj način”. Postoji nešto gotovo literarno u toj sceni: „My Way” je balada o čoveku koji se nije povijao pred svetom i koji, na kraju, polaže račune isključivo samom sebi.

Naravno da marketinški tim budućeg mađarskog premijera nije bio svestan ironije da pušta odu onome koga je Mađar pobedio. Ako je iko u savremenoj mađarskoj politici, a i daleko šire, od Trampa do Putina, personifikovao Sinatrin refren „Uradio sam to na svoj način”, onda je to Viktor Orban.
Biografija čoveka koji je kao premijer dve decenije suvereno upravljao Mađarskom liči na tu pesmu više nego što bi njegovi kritičari voleli da priznaju. Decenijama je gradio priču o lideru koji ide protiv glavnog političkog toka, kao da pliva Dunavom uzvodno. Protiv Brisela, protiv liberalnog konsenzusa, protiv mejnstrima. I virovi velike reke, umesto da ga povuku na dno, uvek su ga izbacivali na površinu! U tom smislu, „My Way” je ideološka balada Orbanove vladavine. Viktor je održavao taj tvrdoglavi kontinuitet, čak i kada je cena njegovog opstanka rasla, a neprijatelji se gomilali, kao turisti u Budimpešti ili ravničarskim termama.
Paradoks je da je Peter Mađar na proslavi svoje izborne pobede pustio pesmu koja slavi upravo onoga protiv koga se kandidovao. Ako je njegova pobeda zaista raskid sa Orbanovim modelom vlasti, onda „My Way” zvuči kao omaž starom režimu, kao bis na koncertu koji je već završen.
Stvar je zapravo nešto složenija. To je podsvesno priznanje da se politika, mnogo dalje od ovog dela Evrope, ne vodi kroz ideologije, već kroz lične sudbine lidera koji vladaju ovim jednako prelepim i jednako ukletim parčetom kontinenta. I birači na svakoj tački plamtećeg atlasa koji prikazuje svet koji gori ne glasaju za partijske programe – ko ih danas uopšte čita, valjda imaju pametnija posla – već biraju karakter i utisak snage i moći, želeći da vide onoga ko stoji uspravno pred svetom. Svako na svoj način!
Zato je „gostovanje” Sinatre vrsta simptoma koji pokazuje da čak i kada se menja vlast, matrica ostaje ista: lider je centralna faca, a nacionalna politika se pretvara u njegovu ličnu dramu. Zar se nešto promenilo od Šekspira naovamo?
Paradoks je da su Orbanovi protivnici, stacionirani u briselskim lavirintima, kabinetima nemačkog kancelara Fridriha Merca ili možda Jelisejskoj palati Emanuela Makrona, opisivali šezdesetdvogodišnjeg Viktora kao autokratu koji klizi ka diktaturi, ali se ispostavilo da je evropski nevaljalko dva i po sata po zatvaranju biračkih mesta telefonom nazvao Petera Mađara i čestitao mu na izbornoj pobedi, a pošto je to učinio, saopštio je i zvanično svoj izborni krah. Sasvim neobičan autokrata, zar ne? Odgovornost je preuzeo na sebe, poručujući svojim biračima da ih neće ostaviti na cedilu, a Mađarima koji su ga srušili poželeo sreću, uz dozu blage ironične skepse da možda neće dobiti vladu kakvu su želeli.

To je već politička veština preiskusnog igrača koji, umesto paničnog napada u trenucima gubitka vlasti, pokazuje neočekivanu smirenost i iskrenost, ne libeći se da otkrije i svoja lična osećanja bola i praznine. I dok se predviđalo da će praviti džumbus, organizovati nemire, sabotirati novog premijera, on je izložio plan za vremena koja slede, a naročito promenu svog tima za boravak u opoziciji. Navikao je na to. Prvi premijerski mandat osvojio je 1998. i vladao naredne četiri godine. Prvo je, dakle, sve imao, pa ništa, provodeći osam godina u opoziciji.    

Od 2010, kada ponovo stupa na vlast kao premijer, 16 godina je gradio politički sistem kao neprobojnu tvrđavu sa pokretnim mostovima i pažljivo raspoređenim stražama, ali se ispostavilo da je izgubio izbore od čoveka koji je donedavno imao ključ od sporednog ulaza Orbanovog dvorca.
Peter Mađar je bio čovek njegovog Fidesa, poznat kao suprug nekadašnje ministarke pravde Judite Varge. U mačističkom okruženju, Peter Mađar bi se mogao nazvati trećom ili četvrtom „damom” Orbanove ekipe, odnosno pratiocem njegove supruge koji je pokušavao da izađe iz njene senke. Međutim, Orbanovi kadrovici procenili su da je čak i za njihove ukuse bio preterano ambiciozan. Nema šta, zaista je bio. U jednom od najvećih skandala poslednjih decenija u Mađarskoj, tajno je snimio razgovor sa svojom ženom u kojem mu ona ukazuje na navodne manipulacije u pravosudnim procesima i ometanje istraga o korupciji, što Mađar objavljuje posle brakorazvodne parnice u kojoj ga supruga optužuje za porodično nasilje. Iako su u braku imali troje dece, Mađar pokazuje neuobičajenu beskrupuloznost čak i za političara, ali ga taj čin tajnog snimanja iz bračne postelje umesto smeštanja ispod svake granice dobrog ukusa, lansira ne samo u poželjnog insajdera već i lidera opozicione stranke Tisa. Bilo je to pre svega dve godine, a bračna dekadencija razotkrila je i dekadenciju Orbanove vlasti, tako da je stvoren krajnje neobičan protivkandidat sa mračnim delovima biografije, ali dovoljno prihvatljiv da porazi svog dojučerašnjeg gazdu! Za Orbanove protivnike van Mađarske i unutar nje, čist kao jutarnja rosa.

Da bi zaplet bio potpun, treba se setiti i Orbanovog političkog početka, koji više liči na uvod u liberalnu novelu nego na prolog jedne suverenističke epopeje. Nekada je Viktor bio mlada demokratska nada Mađarske, lice nove generacije koja je posle pada Sovjetskog Saveza verovala da istorija ide samo u jednom smeru, ka otvorenim društvima i zapadnim vrednostima. U tom svetu mladi Orban bio je stipendista i miljenik Džordža Sorosa, postajući simbol tranzicione elite koja će Mađarsku uvesti u novu eru liberalne demokratije.
Ali, kao u svakom dobrom trileru, došlo je do velikog obrta. Učenik je napustio učitelja, i to na sva zvona. Orban je proterao Sorosa i pretvorio ga u simbol svega onoga protiv čega se bori. Nije to bio samo raskid političke, lične i mentorske veze, već klasičan potez oceubistva izveden sa dozom samopouzdanja koji je kasnije postao njegov zaštitni znak. A otkačiti takvog igrača kao što je Soros nije ni lako, ni bezbedno.
Taj preokret Orbana pretvara u tatu evropskih suverenista, figuru oko koje su se okupljali oni koji su u Briselu videli previše birokratije, na račun nacionalnog suvereniteta. Njegova antimigraciona politika postala je ideološki izvozni proizvod, a njegovi govori neka vrsta priručnika za političare koji su želeli da spoje nacionalni interes sa modernim populizmom.
Ako je Orban bio otac te političke porodice, onda se nameće pitanje da li je Silvio Berluskoni bio njen deda. Jer svaka ideološka loza ima svog ekscentričnog pretka koji je prvi pokazao da politika može biti i spektakl i biznis i lična epopeja u isto vreme.

Orbanov orkestar svirao je disciplinovano, gotovo vojnički, a svaki pogrešan ton je brzo utišan, iako je bez ikakvih problema opozicija pobeđivala u Budimpešti ili Segedinu.

I sve je to funkcionisalo, dok nije došao neko ko zna partituru napamet, jer je godinama prepisivao.
U tome se sastoji istorijski spektakl političkog obrta u Mađarskoj. Orban nije pao toliko zbog spoljnog neprijatelja, već zbog unutrašnjeg vodiča kroz sopstveni sistem! Mađar nije morao da razbija vrata, ona su mu se sama otvorila, jer je neko zaboravio da ih zaključa iznutra. Ili, još preciznije, biće da je sistem bio toliko dugo zatvoren da Orban nije mogao da posumnja da mu njegov lični đavo toliko godina prede pored nogu.

Naravno da su se brojni interesi susreli u liku i delu Petra Mađara. Oni u kojima Brisel, ranjen i često osporavan, ipak nije zaboravio da pobeđuje. Orban je bio jedan od najglasnijih protivnika finansiranja Ukrajine, političar koji je održavao srdačne odnose sa Moskvom i Pekingom, opčinjavajući naročito Trampa preko bare svojom antimigracionom politikom.

Ali, u politici, jednostavna objašnjenja su najčešće pogrešna. Možda je Brisel zaista odigrao svoju partiju, možda su se Nemci zaista rasanili, ali nije isključeno da su Mađari, posle 20 godina gledanja iste ekipe, jednostavno poželeli druge ljude. Jer čak i najuspešniji dirigenti posle dugo vremena počnu da zvuče predvidivo. Kao tapšanje publike uz melodiju Radeckog marša na novogodišnjem koncertu Bečke filharmonije.
Naravno da svako ko govori o kraju Orbanove ere, kako se već piše u nekrolozima o političkim karijerama, to čini na sopstvenu štetu. Pred izbore jeste prštalo na sve strane, ali kada su se okončali, Orban kao da deluje smirenije od Mađara, koga tek čekaju porođajne muke stupanja na vlast: odjednom mu Moskva nije toliko mrska, a Ukrajina iznenada nije najidealniji kandidat za brzi prijem u EU. Biće još mnogo toga što će navesti Mađara da pomisli kako je postao samo stilizovanija i mršavija verzija svog nekadašnjeg bosa.
Ostaje takođe dilema, koju ni Frenk Sinatra nije razrešio. Da li je važnije biti svoj ili biti u pravu? Viktor Orban je prvu dilemu odavno raspravio sam sa sobom. Bio je ovo njegov način!