Nedelja, ni na nebu ni na zemlji

Ja sam vam od one fele koja najbolje voli nedelju kao dan u sedmici, ali kad dođe nedelja, onda se nekako snuždim i spapunjim i nije mi ni do čega, već samo da se izležavam u ‘’pildžami’’, što bi rekla moja sestričina, da ispijam kafe i nešto čitam…da bistrim politiku, od koje vajde nema, kako je uvek onomad meni govorila moja nana…Umesto da se prihvatim nekog konkretnog posla, od koga glava ne boli…ali ne valja se, kažem ja samoj sebi, kad je nedelju i Bog namenio za odmor, pogotovu ovde gde se trenutno nalazim…

Danas je prvi dan februara, prvi dan i pao baš k’o bubreg u loj, pravo u nedelju... Neki hladan i šućmurast dan, ovde na severoistoku Francuske, na samoj granici sa Nemačkom…Na ulici vidim kroz prozor, nema nikog živog, samo tek poneki sused, k’o po kazni mora da proseta kućnog ljubimca, i još usput da u najlonsku kesicu prikupi brabonjke … Bože, pomislim, da li mu se ponekad otme da onako srpski opsuje, bar u sebi, ne mora na glas…Evropa je to…zna se šta je red, rad i disciplina…Moraću i ja da se posle 16 sati izvučem iz pidžame i probam da nađem parking mesto ispred zgrade, jer ne daj bože da mi sutra lokalni žandar zatekne auto parkiran na parkingu određenom za isporuke robe – kazna 30 evrića, pa se ti izležavaj do mile volje…

Onako baš neki mrzli dan samo za krevet; izlazi para na usta, ali nema problema sa grejanjem, što je super... Ne trudim se baš da budem Francuskinja, ali mi je njihova navika da uživaju u ‘’gras matine-u’’, iliti što bi mi rekli u slobodnom prevodu, da džonjamo nedeljom, vrlo bliska, takoreći urođena genetski, kao da mi deda vodi poreklo direkt od Napoleona, kao da nije iz onih gustih i tamnih ličkih šuma, gde možeš samo da natrčiš na međeda, a ne i na neku poznatu facu, k’o što se posrećilo ovim našim perjanicama u Davosu…

Pritom moram da se ipak ogradim, da ja nisam baš od onih što će spavati do podneva, ma jok… Dižem se ja na noge lagane čim zora zarudi, ali volem što ništa nije smarajuće nedeljom…volj’ti ‘vako, volj ti ‘nako…divota…Mada moram da priznam da mi ponekad malkice, ali samo ponekad, smeta to što je sve nedeljom nekako utihnulo, zabrađeno…Ni kafići ne rade osim onih u centru grada, gde sad i na ovoj hladnoci vrvi od turista…Frizer te ne šiša…samo ne daj bože da ti pritreba hitna pomoć tj. vatrogasci…tu su očas posla…

(/slika2) Internet i onlajn novinska izdanja su mi pali k’o kec na desetku (i to onu veliku, duplu, znate), jer si pripravim veliko lonče nes kafe i udobno se ugnjezdim na mojoj stoličici tzv. vrtiguzu, da bih sve vesti iz domovine na miru prelistala i provarila onako temeljito, baš ljudski, kako je Bog zapovedio…Ovde moram da pojasnim da je meni domovina vrlo širok pojam, takoreći staromodan i izašao iz YU, a pogotovu svetske mode…Jesam rođena i odrasla u Beogradu, ali brate smatram svojima sve one tamo od Đerdapa pa do Triglava…I tako onda krenem redom prvo one moje najbliže tj. ‘’Serbian newspapers online’’…To traje podosta, a i ruku na srce, tu se obično najviše iznerviram, što jest’ jest’…Valjda su ti nekako najviše moji, pa me njihove nebuloze najviše bole…

A hvala Bogu za koji god se resor uhvatiš, ima šta da te nervira…Od pačje škole u Skupštini, do ministarskih putovanja na čarobnom ćilimu, po sistemu, stavi prst žmureći na zemaljski globus, pa gde se zalomiš, tu se prođi na račun srpskih poreskih obveznika, šta košta da košta, nije važno… Nema veze što sve to ima uzročno posledičnu vezu sa finansijskom rupom u budžetu, kursom koji divlja, radnicima koji dobijaju otkaze… Kad ti se Srbin uhvati za drvo zeleno, ono se namah sasuši…čudo jedno…Još kad pročitam da ima 28 hiljada uposlenih u državnoj administraciji, onih što tokom radnog vremena ležerno šetaju papire, a da se pritom ništa nije pokrenulo sa mrtve tačke još od 2000. god, da se ništa nije unapredilo ni u policiji, ni u sudstvu, ni u zdravstvu, ni u prosveti, po pitanju elementarnih ljudskih potreba i zahteva…e tu načisto dođe do kvrca u mojoj glavi…Kako bre toliko ruku, toliko pari očiju, toliko nervnih ćelija, a stanje status quo…u prevodu sa latinskog na srpski – žabokrečina…

(/slika3)U estradna pitanja ne zadirem, to mi nije nešto preterano zanimljivo, kraj sjaja ovdašnjih zvezda…Nedeljom popodne na francuskoj televiziji obično bude lagan program sa obiljem domaćih zvezda, kako novih tako i onih starih, što mi je sasvim potaman….Ljudi nasmejani, lepuškasti, ne opterećuju, pevuše fransucke šansone…divota…Nemam satelitski TV, pa nisam onako baš stoprocentno u toku šta se dešava kod nas na Pinku, još manje na RTS-u…B92 odgledam ponekad preko interneta, mada je često loš prijem, kao i da njima neko radi o glavi, k’o ovima iz Peščanika…Mada moram da se pohvalim da sam imala čast da gledam „Ranjenog orla“ za Novaka u Beogradu. Cela serija je izgleda snimljena u ‘’slow motion-u’’, valjda se producentu više isplati tako natanane, a i manje košta RTS…što duža serija, to se manje para potroši, to je srpski izum…a mošda i da se pruži bolja prilika gledaocima da svaku scenu upamte do u tančina…do sledeće reprize, jer k’o zna kad će se i koliko puta reprizirati… (čujem da je hvala Bogu već krenulo repriziranje)

Negde već na pola listanja srpske štampe dođe mi da odustanem, jer u stvari shvatim da se ništa novo niti bolje nije desilo, ni juče niti danas, a ne obećava ni da će sutra…A ja bih tako volela da i nama tj. Vama krene…Više nas ni teniseri ne bacaju u sevdah…Ništa vala…tuga jedna…Kriza zavladala načisto, depresija opšta...Globalna finansijska, a i šire, samo što mene lično, ovde gde živim i radim, da kucnem u drvo, da me zlo ne čuje, srpsko sujeverje je čudo, ta gorepomenuta SEKA. iliti svetska ekonomska kriza ne pogađa nešto preterano...

Čak razmišljamo o kupovini novog stana, jer su kupci kažu sad u prilici da diktiraju svoje uslove…No, kad bacim pogled tamo nizvodno prema matici, načisto se rastužim, a nekad bogami i pobesnim, pa mi onda moji kažu…ma daj batali to, šta ti treba da ti skače pritisak, samo još da te šlog opali...

A onda mi đavo ne da mira, već se onako u poznatom srpskom stilu, brže bolje, navrat nanos, daj šta daš, bacim na komšijsko dvorište…da vidim jel’ si oni imaju bolju sreću u životu, ili je i komšiji crkla krava…

I ne lezi vraže, divota…Hrvati i Slovenci načisto zakrvili…jedni drugima spočitavaju sve još od Ilirskih vremena, pa preko Austro-Ugarske, Titovih međa, do današnjih pecaroških priča… Čiji je zaliv onaj koji bolju ribu daje i tako to…Kuku lele, nije ni njima lako…Onda se pomislim, onako u sebi, e baš su ovi Slovenci neke ćifte, gore od Kir Janje, ugurali se prvi od sve braće u Uniju i sad prave pitanje za neki pedalj ili dva zemlje…

Budi bre gospodin čovek, kad ti je već Bog dao da uživaš…Povuci malo na tu stranu brata Hrvata, da se i oni na mišiće uguraju među vihorove, neće ti pasti kruna sa glave…Ko će kome ako neće svoj svome… a braća Hrvati će kad njima krene, kao u onoj narodnoj priči o babi, dedi i repi, da se svojski založe za svoju braću, Srbe, jer poznato je da se oni koji se najviše mrze u stvari potajno najviše vole…I kad se ubacimo svi onako đuture u tu Uniju, ima da leti perje na sve strane… A opet, možda nas zato ova evropska gospoda i neće, pa nam stalno traže dlaku u jajetu…mislim se ja….možda u tom grmu leži zec, jer svi ti naši bivši i sadašnji sa Balkana su čudo…koga vole vole, koga ne vole….pu, daleko bilo….gde mi takve ružne misli padaju na ovaj sveti dan u nedelji…