Veče posvećeno Matiji Bećkoviću

Gradiška – Govoreći na promociji svojih knjiga „Moj drug Đido”, „Majka Zorka” i „Nigde nikog, nemamo kud” u Kulturnom centru Gradiška, Matija Bećković posebno se osvrnuo na dugogodišnje prijateljstvo sa Milovanom Đilasom, iznoseći do sada gotovo nepoznato o ovom političaru, publicisti, književniku i jednom od najpoznatijih svetskih disidenata.

– Čim smo se, nekada davno, prvi put sreli, on je rekao: „Ja želim sa Vama da se vidim.” Pa je odredio dan u nedelji, kada ćemo se redovno viđati. To je potrajalo, na opšte čuđenje, i mojih i njegovih poznanika i prijatelja, sve do Đilasovog sudnjeg dana. On je presedan u celoj Komunističkoj partiji. On je Titu vratio člansku knjižicu koja je imala broj četiri. Prvi u Istočnoj Evropi, pobunio se, protiv novog državnog sistema – kazao je Bećković podsetivši da je Milovan Đilas, zbog svojih ideja, zbog nepokolebljivog stava, često išao u tamnicu, iz komfornog stana, iz papuča i kućnog ogrtača, iz Ulice Milovana Đilasa broj jedan, u Sremsku Mitrovicu. U kaznionicu.

– On je mogao u zatvoru da provede ceo život. To za njega nije bio problem. Tražio je samo čist papir i govorio: „Ništa mi drugo ne treba, samo da napišem jednu rečenicu. Svaki put je išao u tamnicu svesno, jedino je imao loše procene, na koliko robije će biti osuđen. Išao je i podizao svoj glas kada nije niko – ispričao je poznati srpski pisac pred brojnom publikom u Gradišci. Đilas je izbegao likvidaciju, zbog svojih stavova, zato što je u odsudnom trenutku, u njegovu odbranu stao Aleksandar Ranković, koji je kasnije doživeo istu sudbinu.

O odnosu četnika i partizana, kazao je Bećković, često je razgovarao sa Milovanom Đilasom, koji je podsećao da „nema nijedne kuće koja nije bila na obe strane”, misleći na ceo srpski narod.

– Milovan Đilas je govorio, po tom pitanju ja sam najbolje stajao u partijskom vrhu. Moji su četnici bili samo sa majčine strane – dodao je.

Manojlo Vukotić, direktor izdavačke kuće „Vukotić medija” iz Beograda, koja je objavila Bećkovićeve knjige promovisane u Gradišci, jednom od centara kulturnih dešavanja u Republici Srpskoj, govoreći o knjizi „Moj drug Đido” naglasio je odnos pisca i ličnosti o kojoj je pisao.

– Predstavili smo dve istine, dve suštine, dve strane iste tragedije. Ono što je sudbina razdelila, njih dvojica su, subotu po subotu, sastavljali. Bio je to razgovor iznad ponora, ali i razgovor koji je ponor pretvarao u most. A taj most kojeg je istorija rušila, oni su obnavljali rečju, humorom, iskrenošću, vernošću – objasnio je Vukotić suštinsku poruku Bećkoviće knjige koju je okarakterisao kao „spomenar jednog odnosa koji je trajao uprkos svemu i koji je nadživeo ideologiju i istoriju”.

Zato ovo nije knjiga o prošlosti, poručio je Manojlo Vukotić, nego o budućnosti, o tome kakvu bismo je mogli graditi, kada bismo se usudili da čujemo jedni druge, kao što su to činili Matija i Đido.

Profesorka Radana Stanišljević, predstavljajući knjige Matije Bećkovića, naglasila je da se u njegovim stihovima i prozi sve susreće i spaja u celinu sa jasnom porukom.

– Ove tri knjige, iako smatramo da su različite, one su jedno. To su isti likovi, isti karakteri, sudbine i tragične priče, a onda, na kraju, uvek se javlja svetlost. To je borba protiv mraka koji se prostire dalje, mnogo dalje do naših jezera i mora, do našeg pomračenog uma.

Gradonačelnik Gradiške, koja tokom aprila obeležava godišnjicu oslobođenja u Drugom svetskom ratu, kada su iz ovog mesta u Potkozarju u ustaškim logorima smrti umorena 5 444 deteta, uručio je Zahvalnicu Matiji Bećkoviću.