(Ne)opreznost birača na Starom kontinentu

Nedavni parlamentarni izbori u Mađarskoj definitivno će uticati na politička kretanja u celoj Evropi. Od zapada ka istoku, i obratno. Činjenica da je jedan čovek, bez jake partijske strukture, i sam potekao iz krugova onih protiv kojih se borio, ali sa jasnom vizijom za izlazak iz zatečenog stanja, uspeo da najavi suštinske promene, uliće ne mali optimizam svima koji smatraju da mnogo toga na našem kontinentu mora da se menja.

Evropska perspektiva nakon izbora u Mađarskoj ulazi u fazu neizvesnosti, ali i potencijalne prekompozicije političkih i ekonomskih odnosa na kontinentu. Bez obzira na ishod, jasno je da će nova realnost u Budimpešti uticati ne samo na unutrašnje prilike te zemlje već i na šire evropske tokove, posebno u trenutku kada se kontinent suočava sa složenim spoljnim izazovima.

Da li bi to što je uspeo Peter Mađar moglo i drugima da „upali poneku lampicu” pitanje je koje se neizbežno nameće. Treba, naime, imati na umu da je on svoj uspeh izgradio, praktično – sam. Partija Tisa ispred koje je zvanično kandidovan dugo vremena je tavorila kao nebitna. Drugim rečima, partijska infrastruktura u ovom slučaju nije bila presudna.

Ipak, teško je verovati da bi se ovaj recept mogao tek tako preslikati na druge. Jer ne bi trebalo zaboraviti da je Orbanova Mađarska nastala iz potrebe da zemlja ponovo zauzme svoje pravo mesto u evropskom poretku, a koje joj je decenijama bilo oduzeto. Prvo pripadništvom Istočnom bloku, a potom i (objektivno) vazalskom pozicijom u okvirima NATO-a i EU.

Mađar je svoje ideje počeo da iznosi još kao insajder, u vreme vladavine partije Fides i Viktora Orbana, čiji je sledbenik bio. Znači ne kao protivnik, već kao neko ko zna šta hoće, protiv čega se bori. To mu je donelo poverenje birača. I više od toga. Želju da izađe na birališta iskazalo je više od tri četvrtine građana našeg severnog suseda. Da li bi slično moglo da se desi i u nekoj drugoj članici EU, teško je proceniti. Okolnosti su različite. Pa i pritisci.

Jedan od ključnih problema koji oblikuju evropsku sadašnjost jesu ekonomske nevolje nastale nakon prekida, ili značajnog smanjenja, energetske saradnje sa Rusijom. Visoke cene energenata, nestabilnost snabdevanja i potreba za brzom diversifikacijom izvora doveli su do usporavanja industrijske proizvodnje u nekim delovima Evrope i povećanja troškova života. Iako su pojedine države uspele delimično da ublaže posledice kroz uvoz tečnog gasa i ubrzano ulaganje u obnovljive izvore, tranzicija je skupa i neravnomerna, što produbljuje razlike između ekonomija članica.

Sve zemlje zapadnog dela našeg kontinenta suočavaju se sa sličnim problemima. Program koji je kandidovao Mađar mogao bi biti preslikan i na druge. To su nevolje koje faktički sve more. Manje ili više. A reč je o: borbi protiv korupcije, jednako domaće kao i u okvirima EU, pokušajima da se umanji energetska zavisnost, obezbedi socijalna pravda… I, najvažnije, zemlja uklopi u okolnosti nastale slabljenjem evropske porodice na globalnom planu.

Dodatnu neizvesnost unose dešavanja na Bliskom istoku, posebno u Iranu i oko Ormuskog moreuza, jedne od najvažnijih tačaka za globalni transport nafte. Svako pogoršanje bezbednosne situacije u tom regionu direktno utiče na cene energenata na svetskom tržištu, što se potom preliva na evropske ekonomije. Evropa, koja već traži alternative ruskom energetskom snabdevanju, tako postaje još osetljivija na poremećaje u drugim delovima sveta.

Ali Mađari (Peter) se ne rađaju na svakom ćošku. Njih stvara atmosfera u konkretnom društvu i poverenje naroda u iskrenost onih koji najavljuju promene. A političari padaju upravo na testu iskrenosti. Najširi sloj građana prevaren je do sada u mnogo prilika. Opreznost je postala glavna politička vodilja.

Ukratko, ma koliko pobeda politike koju promoviše budući mađarski premijer bila blistava, teško je poverovati da bilo gde drugo može tek tako da se ponovi. Živimo u vremenima jakih lidera (Putin, Tramp, Si Đinping, Erdogan, Modi…), a samo jaki lideri pokreću svet. Mađar je svoj prvi korak napravio. Ali on će u velikoj meri morati da se oslanja i na pozitivne momente Orbanove šesnaestogodišnje vladavine.

U Mađarskoj se nije desio politički prevrat, desila se prirodna smena. Aduti koje je obezbedila prethodna vlast sigurno neće biti tek tako protraćeni. Već i to je dovoljno za pozitivno gledanje u budućnost. Vidno je i da od budućeg političkog kursa ove centralnoevropske države zaziru i na Istoku i na Zapadu. Malo je potrebno da mađarski politički poplavni talas zapljusne i druge, a pre svih – neposredne susede.