Institucije su dužne da postupe po svakoj prijavi

Od početka godine u našoj zemlji ubijeno je najmanje osam žena. Zvanični državni registar femicida još uvek ne postoji, pa se ovi podaci prikupljaju analizom medijskih objava i preko nevladinih organizacija, što znači da stvaran broj može biti i veći. U većini slučajeva, kao i prethodnih godina, počinioci su muževi ili partneri – bivši ili sadašnji. Prema raspoloživim podacima, tokom prethodnih godina prosek u Srbiji je bio između 25 i 30 ubistava žena godišnje.

Na sajtu MUP-a nedavno je objavljena obimna brošura koja sadrži korisne informacije za žene u slučaju nasilja.

„Ako oklevate da prijavite, znajte da se nasilje veoma retko zaustavlja na jednom događaju. Uprkos obećanjima ’da se nikad više neće dogoditi’ i različitim izgovorima, nasilje vremenom postaje sve češće i snažnije, a žene sve slabije i bespomoćnije da mu se odupru”, navodi se u brošuri.

Nasilnici pripadaju svim društvenim strukturama: različitih su profesija, nivoa obrazovanja, materijalne situacije, nacionalnosti. Isto tako, svaka žena može postati žrtva, bez obzira na profesiju, društveni položaj, obrazovanje, materijalnu situaciju.... Stres, ljutnja, pritisak na poslu, pritisak što je bez posla, nedostatak novca, alkohol ili nešto slično – to su samo izgovori za nasilno ponašanje.

„Ako se plašite svog partnera i ako ste zabrinuti kakve posledice možete trpeti i zbog vrlo minornih i beznačajnih stvari. Ukoliko brinete i osećate da ga vaše ponašanje može ’izvesti iz takta’. Nasilje je svaka radnja ili ponašanje protiv vaše volje koji vas onespokojavaju, i koji vas ugrožavaju psihički, fizički, ekonomski, seksualno i na druge načine”, piše u brošuri.

Ne postoje „bolji” ili „gori” oblici nasilja. Takođe, iako je za decu porodica najzdravije okruženje, to ne važi i za porodice u kojima postoji nasilje, jer je deci iznad svega potreban osećaj sigurnosti koji iščezava u takvom okruženju.

Ako je žena izložena nasilju, to može da prijavi policiji, javnom tužilaštvu, centru za socijalni rad i zdravstvenoj ustanovi. Za dobijanje informacija ili u slučaju potrebe za emotivnom i psihosocijalnom podrškom može pozvati SOS telefon. Bez obzira na to da li je prijavu za nasilje podnela jednom ili više puta, institucije su dužne da postupe po svakoj prijavi.

„Nasilje možete prijaviti lično, ako ste vi žrtva nasilja, a takođe ga može prijaviti i član vaše porodice, prijatelj, komšija i bilo koje drugo lice. Zakonska je obaveza svakoga da prijavi nasilje u porodici nadležnoj instituciji.

Može biti prijavljeno neposredno u prostorijama institucije, telefonom, pismeno, putem pošte, kao i putem imejla. Prilikom prijavljivanja, možete se predstaviti ili ostati anonimni – u svakom slučaju prijava će biti razmotrena”, piše u brošuri.

Prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, institucije su dužne da o svakom takvom saznanju obaveste nadležnog policijskog službenika i tužilaštvo. Za policiju, prijava nasilja predstavlja osnov za hitnu intervenciju. Pripadnici MUP-a dužni su da dođu i obave razgovor sa ženom, bez obzira na to koliko je puta do tada prijavljivala. Takav razgovor se dokumentuje službenom beleškom i uzimanjem izjave.

„Prilikom dolaska policije možete zahtevati, a ujedno je i obaveza policijskih službenika, da razgovor sa vama i druge mere obavljaju bez neposrednog prisustva lica koje je prijavljeno za nasilje u porodici. Ako vam nije jasno šta vas policajci pitaju ili šta vam predlažu, tražite da vam to objasne. Nakon dolaska policajaca i prvog razgovora sa vama, možete očekivati da nasilnik bude odveden u policijsku stanicu. Bitno je da službenicima ispričate šta se desilo, ali i da odgovorite na pitanja koja će vam oni postaviti. Nije sramota pričati o svakom vidu nasilja kojem ste izloženi (fizičkom, seksualnom, psihičkom, ekonomskom i drugom), ali svakako možete zatražiti da takav razgovor obavite sa policijskom službenicom – osobom ženskog pola, ako je moguće u adekvatnoj prostoriji. Važno je da pokažete mesto na kojem se nasilje dogodilo, da li postoje tragovi (krv, polomljeni predmeti, zgužvana odeća, razbacane stvari i sl.), kao i da li su možda tragovi postojali, ali ih je neko uklonio, odnosno najčešće ’pospremio stan’”, navodi se u brošuri.

Važno je da žena ukaže na činjenice da li ima povrede, a samim tim važno je i da ode na lekarski pregled.

„Ovo će vas pitati policijska službenica/službenik, ali i Vi sami možete ukazati na njih. Veoma često ni sami nećete biti svesni da imate povrede. Ukoliko ste povređeni, policajci/policajke mogu da pozovu Hitnu pomoć

kako bi vam povrede bile sanirane. Ako ste povređeni, a ne želite da vam lekarska pomoć bude ukazana, znajte da je policija dužna da o tome obavesti tužioca, koji tada može dati naredbu da pregled bude izvršen. Imajte na umu da time tužilac samo želi da tragovi nasilja na vašem telu budu zabeleženi, a ne radi to da bi vas traumirao i dovodio vas u nelagodnu situaciju. Konstatovane povrede koje su vidljive mogu biti fotografisane i vaš pristanak na to može se pokazati veoma značajan u vođenju postupka. Ukoliko imate saznanje o tome da nasilnik poseduje oružje ili ima pristup oružju (u slučaju da oružje poseduje drugi član domaćinstva, ali ga nasilnik lako može uzeti), krajnje je neophodno da takvo saznanje prenesete policiji”, piše u brošuri.

Dodaje se da žena može da ukaže na svedoke koji su mogli čuti ili videti čin nasilja, možete skrenuti pažnju da se obave razgovori sa komšijama.

„Zbog neophodnosti vođenja postupka, vašeg izjašnjavanja i prikupljanja dokaza, najčešće ćete i vi morati da odete do policijske stanice – ovo ne znači da ste i vi privedeni. Uopšteno, razgovor će se odnositi na dve celine – činjenice značajne za procenu rizika od novog akta nasilja i na prikupljanje dokaza i činjenica radi daljeg postupanja u slučaju. Prilikom razgovora sa policijskim službenikom, važno je da napomenete sve dosadašnje akte nasilja bez obzira na to da li su ranije prijavljivani, a ne samo one koji su se dogodili tog dana. Ukoliko je nasilnik bio ili je nasilan i prema drugim osobama – članovima domaćinstva, rodbini i drugima, ukažite i na te događaje. Važno je da kažete ako ste u drugom stanju ili ste se nedavno porodili. Važno je da kažete i ako ste u postupku razvoda braka ili rastave, ili ako postoje spor oko starateljstva nad decom ili problemi oko viđanja dece”, savetuje se ženama.

Izuzetno je bitno ukazati na to da li je nasilnik sklon konzumiranju alkohola ili korišćenju psihoaktivnih supstanci, da li koristi lekove ili ima psihičke probleme.

Važno je da reći i ako je nasilnik pretio ubistvom ili ako preti samoubistvom.

„Ako vas tužilaštvo ili sud pozovu radi učešća u postupku (davanja iskaza, prisustva suđenju i sl.), a zbog invaliditeta ili drugog razloga niste u mogućnosti da dođete, možete se obratiti tužilaštvu, centru za socijalni rad ili policiji koji mogu organizovati vaš dolazak. Policija na prvom mestu ima zadatak da vas zaštiti, i zato se ne ustručavajte da se konsultujete u vezi sa svojom bezbednošću, ali i da ukažete na rizike. U postupku sa policijom ne morate i niste odgovorni ukoliko nešto ne želite da uradite. Takođe imate pravo da se predomislite i naknadno u postupku učestvujete ili ne učestvujete. Važno je da znate da je policija dužna da reaguje i interveniše i kada vi ne želite da date bilo kakvu izjavu, a postoji prijava ili sumnja da se nasilje dogodilo. Sigurnosni ili bezbednosni plan predstavlja popis koraka koji vam mogu pomoći da povećate nivo svoje bezbednosti u situacijama tokom nasilnih događaja, kada napuštate nasilnika i nakon što ste napustili nasilnika. Sigurnosni plan možete napraviti sami ili sa bliskom osobom kojoj verujete, kao i uz pomoć nekih od SOS telefona koji pružaju podršku ženama u situaciji nasilja”, saveti su ženama.

Ova brošura za pomoć ženama pripremljena je u okviru projekta „Smanji rizik – Povećaj bezbednost III”, koji sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Brošura je objavljena na sajtu MUP-a Srbije i u njoj žene mogu pronaći mnogo korisnih informacija u situaciji nasilja.