Svet je opasno mesto

U Leskovcu, koji je nedavno proglašen za ovogodišnju prestonicu kulture Srbije, tiho, ali plodotvorno deluje Zadužbina Nikolaja Timčenka. Njena delatnost prvenstveno je okrenuta istraživanju i objavljivanju radova iz zaostavštine ovog kritičara i esejiste, delom rasutim po najuglednijim domaćim i stranim časopisima, a delom sačuvanim u rukopisima.

Od 2009. godine Zadužbina dodeljuje nagradu za najbolju knjigu iz nauke o književnosti. Prvi dobitnik bio je Novica Petković, a među laureatima su i Marko Nedić, Milivoj Nenin, Aleksandar Jovanović, Marta Frajnd, Jovan Popov, Gorana Raičević, Nebojša Vasović, Milivoje Pavlović i drugi književni i kulturni pregaoci. Nagrada je neobična i po tome što ne podrazumeva ni medalju ni novčani iznos, već dobitnika obavezuje da pripremi rukopis koji će Zadužbina objaviti. Tako je nastala posebna edicija dela Timčenkovih književnih saputnika, kojoj se ovih dana pridružuje knjiga Milivoja Pavlovića, prošlogodišnjeg laureata za delo „Deset portreta i deset razgovora” (izdanje „Službenog glasnika”).

Pavlovićeva knjiga, pod naslovom „Iskosa”, izvučenim iz razgovora koji je on kao mladi novinar vodio s nadrealističkim pesnikom Dušanom Matićem donosi književne oglede i eseje iz teorije kulture. Na uvodnom mestu je tekst o teoriji, istoriji i poetici književnog razgovora, utemeljen na brojnim domaćim i stranim primerima u kojima intervju nije puko ređanje pitanja i odgovora, već štivo koje postepeno prelazi u beletristiku, u kreativni susret dva senzibiliteta, dva pogleda na svet, a povremeno i u svojevrsnu duhovnu igru. Stavljeni naknadno na papir, ili uneti u elektronski zapis, dobri intervjui – piše Pavlović – zrače i posle odlaska sa životne scene onih koji su ih vodili.

„Oni odražavaju jedinstveni, neponovljivi trenutak u vremenu i iskustvu”, beleži ovaj autor, naglašavajući kako su razgovori s velikim ljudima iz prošlosti i sadašnjosti, sa stvaraocima koji znaju više i misle drukčije, „celishodan način obnavljanja i ovekovečenja njihovog iskustva i mišljenja”. Svoje uverenje da, kako su davno utvrdili sociolozi kulture i antropolozi, čovek nije biće koje govori, već biće koje razgovara, Pavlović ilustruje intervjuima koje je kao novinar vodio sa dominantnim piscima srpske književnosti – od Andrića preko Crnjanskog, Selimovića, Ćopića i Ćosića, do Matića, Kiša, Kulenovića i drugih. Osim o onome što je bilo i kako je bilo, u razgovorima s mudrim i dalekovidim ljudima može se, zaključuje Pavlović, spoznati i ponešto od onoga što će se tek dogoditi.

Ovo je sedamnaesta po redu Pavlovićeva knjiga, od kojih su neke imale više izdanja i bile ovenčane prestižnim nagradama.

U narednim poglavljima Pavlović piše, posebno u onom pod naslovom „Srpski svet među ostalim svetovima”, o kulturološkim, geopolitičkim i lingvističkim dešavanjima iz novije prošlosti. Naglašeno oštro autor sudi o fragmentaciji srpskog jezičkog prostora instaliranjem tzv. političkih jezika, mimo elementarnih načela lingvistike kao važne nauke o čoveku (ne samo o njegovom jeziku).

U poglavlju pod naslovom „Andante maestoso” Pavlović donosi rezultate svojih novijih istraživanja o himnama, uključujući i notni zapis najvažnijih zvučnih amblema. Objavljuju se i zaokruženi portreti Dobrice Ćosića, Danila Kiša, Dušana Matića, Miroljuba Todorovića, Miloja Popovića (novinara „Politike” i pesnika, autora teksta himnične pesme „Marš na Drinu”) i slikara Todora Stevanovića, u međuvremenu preminulog.

O Ćosiću i Kišu donose se manje poznate ili sasvim nepoznate biobibliografske činjenice, poput one da su obojica počela stihovima (kao i Andrić), ali i da je Kiš čitavog života pisao pesme. Poslednji tekst objavljen za Kišova života bio je takođe pesma, rekvijem Miri Trailović, objavljen u Kulturnom dodatku „Politike” avgusta 1989, dva meseca pre Kišove smrti. Poznat po rigoroznosti, prema onome što je napisao, Kiš je za života objavio samo desetak pesama. Njegov poetski opus (od ukupno 35 pesama) pomaže, piše Pavlović, da se bolje razume izvorište lirske energije koja je obasjala njegove romane, pripovetke i eseje.

Kao poseban kuriozitet čita se osvrt na grafite (ispisivane tokom 1999. na zidovima naših gradova) kao relativno nov i nedovoljno istražen fenomen sociokulturne i književne realnosti. Pavlović prezentuje i popis najrečitijih grafita nastalih u Srbiji i Crnoj Gori kao orfejsko svedočanstvo o privrženosti naših ljudi rodnoj grudi i kućnom ognjištu, kao „pesnički glas sa zida smrti”, aktuelan i ovih dana. Sladokuscima može biti zanimljiv i takođe pionirski osvrt na oglasne poruke kao književne mikrostrukture, plasiran kao „prilog poetici komunikacijske sažetosti”.

U tekstu o identitetskim vrednostima srpske kulture, Pavlović daje neku vrstu definicije ovog vrlo frekventnog i za mnoge spornog pojma. Po ovom autoru, identitet ne podrazumeva puku istovetnost, već sličnost i srodnost u bitnim, određujućim svojstvima, „u svim vremenima i okolnostima”. U identitetske vrednosti srpskog naroda, po Pavloviću, spadaju isti duhovni temelji i večna žudnja za slobodom, istorijsko iskustvo, srpski jezik i dela stvorena na njemu, svetosavlje i specifičan pogled na svoju „zemlju među svetovima”, narodno stvaralaštvo, čiji je vrh epska poezija, nacionalni mit i kosovsko predanje, običajna tradicija, vrhovi umetničkog stvaralaštva i humanističkih nauka, radoznalost za iskustva drugih, zalaganje za javno dobro, sabornost i solidarnost, poštovanje drugih i uvažavanje razlika itd.

Od starih tekstova koji ni danas nisu izgubili na aktuelnosti, spomenućemo opširan intervju sa ekspertom za međunarodni terorizam Vojinom Dimitrijevićem, objavljen pre nekoliko decenija u časopisu „Ideje”, a kao da je pisan juče. Taj razgovor objavljen je u poglavlju s indikativnim naslovom: „Svet je opasno mesto”.

I drugi Pavlovićevi tekstovi u ovoj knjizi – iako su pisani različitim povodima i donedavno udaljeni jedni od drugih – sad kad su objedinjeni koricama jedne knjige, imaju nešto od pojačajnog zajedničkog efekta.

*Profesor emeritus Univerziteta u Novom Sadu