Treba biti dostojanstven i u pobedi i u porazu – i u sportu i u životu

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Nikola Rađen, naš proslavljeni vaterpolista, koji je godinama bio sinonim za snagu, borbenost i pobede u bazenu. Osvajač je olimpijskih, svetskih i evropskih medalja. Tokom karijere igrao je za neke od najjačih klubova u Evropi, a danas podučava mlade, buduće nade vaterpola jer je angažovan kao upravnik Sportskog centra bazena u Futogu. U podkastu je bilo reči o životu posle velikih pobeda, o lekcijama koje nosi profesionalni sport i svemu onome što se ne vidi dok ljudi gledaju neku utakmicu. Iza svake karijere postoje i padovi, i greške, i borbe koje se ne vide na semaforu…

– Svako od nas kada na neki način padne – mora da zna kako i da ustane jer svi mi u životu imamo i uspone i padove. Ali kada sam počeo da se bavim vaterpolom i kada sam već imao neke prve ozbiljnije utakmice, zvanične za seniorsku ekipu, trener nam je tada rekao: „Moraš biti dostojanstven i u pobedi i u porazu.” Ja mislim da je tako i u životu – istakao je Rađen.

Išao je i na folklor, na šta je jako ponosan.

– Mene su, na primer, sa fudbalskog terena izbacili. Rekli su da nisam talenat i fino su zamolili moje roditelje da to shvate rekavši im: „Nije ovo sport za njega. Molim vas, povedite ga na neki drugi sport.” Sad bi verovatno neko rekao da je to strašno, ali tada je to bilo normalno. Igrao sam folklor i tu sam prvo počeo da putujem, već kao dečačić igrao sam za prvu postavu, za seniore, kako oni kažu. Pa je onda usledio hokej… Ne znam kako i zašto hokej, ali moja majka je jako volela klizanje i ja sam isto voleo klizanje, pa je onda ona rekla da „probam” hokej. I bilo je jako teško u to vreme kada sam ja odrastao trenirati, teško je bilo skupiti odgovarajuću opremu, pa su se nosile rasparane klizaljke, oklop ovakav, onakav… Dovijali smo se na koje načine da nam se doprema oprema iz Mađarske, Rumunije, preko ne znam kojih kanala.

I onda je usledio sistematski pregled u školi kada su mi lekari rekli da imam krivu kičmu i preporučili mojim roditeljima da bi trebalo da krenem na plivanje da bi se ispravila ta kičma, da ne bi odmah usledile vežbe i da ne bih odmah išao kod fizioterapeuta. Sećam se da smo tada otišli u „Zelengoru” u Novom Sadu i kupili su mi moji kupaće gaće, pa smo otišli smo na „Spens” i tako je počelo moje bavljenje vaterpolom. Prvi zaveslaj koji sam napravio bio je u Vaterpolo klubu Vojvodina na „Spensu”. Sa nepunih 17 godina sam prešao u Beograd, ali evo sad je primaran posao ponovo u Vojvodini – istakao je Rađen.

Da je dobio poziv za vaterpolo reprezentaciju, saznao je tako što mu je majka ušla na čas u školi i rekla da su ga zvali i da hitno mora da krene za Beograd.

– To je bio šok. Bio sam na petom času hemije. Čekao sam kraj časa da idem na trening kada mi je majka došla. Uletela je u učionicu, sva razdragana, euforična, puna emocija. Samo je rekla: „Idemo za Beograd, zvali su te za reprezentaciju.” Rekao sam joj: „Mama, čekaj, blamiraš me.” Rekla je nastavniku da moram da krenem… Tako sam ustao sa časa, otišao da kupim nove patike i došao u Beograd na pripreme reprezentacije. Među profesorima je postojala jedna neverica da li se ja uopšte bavim sportom u toj meri u kojoj sam im to govorio. Objašnjavao sam im pre toga da imam dva puta dnevno treninge i da vikendom igram za seniorsku ekipu Vojvodine. Mi smo svaki vikend putovali zajedno po celoj Srbiji i igrali smo utakmice. Nisam upisao sportsku gimnaziju, već hemijsku školu i to na nagovor drugara, jer je rekao da tamo ima profesora koji će da nam pravdaju časove, da će razumeti to što smo sportisti. I prvih mesec dana je bilo sve okej dok mi drug nije saopštio da neće više trenirati vaterpolo. Ostao sam bez teksta… I onda sam morao da počnem da se snalazim i to je bilo u stilu povuci-potegni. A u tom trenutku karijera mi je napredovala. Ali koliko su roditelji razmišljali u to vreme da je bitno da ne idem u starim patikama za Beograd, to nije lepo… – kaže Rađen.

On smatra da su neki veliki uspesi uvek vezani za neke sitnice koje se pamte…

– A to su, na primer, te nove patike, jer ideš u Beograd, pa si ponosan, a ujedno znaš da ne smeš da obrukaš tamo ni sebe, ni porodicu. Čovek pamti takve sitnice. Odrastanje je vezano za anegdote, sitnice, lepe, pozitivne stvari koje treba pričati naglas. Mislim da i sadašnji bivši sportisti treba da ih pričaju da bi se što više čulo o tome u smislu izgradnje nekih novih budućih šampiona. I mi smo imali svakodnevne poteškoće i odabire koje smo morali da napravimo, greške da bi došli do pravih stvari. Nije lako sa 17 godina otići u drugi grad, nastupati za drugi klub, potpisati profesionalni ugovor... Kada sam vikendom bio slobodan, prljave stvari sam nosio autobusom u Novi Sad da majka može da ih opere, pa sam se u nedelju uveče vraćao za Beograd, pa bih u ponedeljak ujutro već bio na treningu. Drugačiji je život u Beogradu od onog u Novom Sadu. Drugačije je ponašanje u školi, drugačiji je odnos profesora i učenika. To je za mene bio jako veliki šok. Šest meseci nisam mogao da se adaptiram, da se naviknem na moje nove uslove života – otkrio je Rađen.

Naglasio je i kako su nekada mnoge stvari bile sramota, što danas nije slučaj.

– Kada sam došao u Beograd, mene je bilo sramota da me, ne daj bože, vrate, da raskinu ugovor. To bi bilo strašno. Ali sada je to drugačije sa novim generacijama. Ranije je bilo sramota kad vas izbace sa časa, kad direktor pozove roditelje. A danas ti roditelji zovu direktora i objašnjavaju mu da je to pogrešno što su uradili, da ne koristim neke grube izraze. Izgubili smo stid, sramotu, odgovornost i prihvatili smo opšta mesta, lakša rešenja i samo se govori o tome da je važno da smo srećni. Moramo da vratimo neke stare, osnovne, primarne stvari koje su nas činile kvalitetnijim. Ja verujem da je to u biti da smo mi dobar narod i da postoje dobri ljudi. Jako verujem u to. Treba verovati. Moramo da vratimo malo tu sramotu i sistem vrednosti. Moramo malo da vratimo to da nas bude stid. Većina moje generacije je došla odnekud i formirala se u Beogradu i to je jedan od razloga zbog čega smo uspeli. Došli smo gladni uspeha i hteli smo da se dokažemo… Veoma je važno da svako od sportista osvesti deo sebe kako bi odlučio čime želi da se bavi kada prođe karijera profesionalnog sportiste. Jako je teško u svojoj glavi preseći da više niste vaterpolista. Više nemate treninge, nemate trenera, nemate obaveze i prema klubu i prema reprezentaciji. Imate samo obaveze prema sebi, svojoj deci, ukoliko ste oženjeni... Jako je teška stvar adaptacije i prihvatanje toga. Pred kraj karijere je jako važno da ljudi počnu da se „traže”, da razgovaraju, da imaju neki adekvatan opis posle. Ja sam pred kraj svoje karijere krenuo da radim s decom. To su bili vaterpolo kampovi tokom leta, jer sam tokom sezone igrao. I veoma sam to uspešno radio da bih došao do sadašnjeg posla i upravljanja bazenom, koji je jedan od najboljih bazena u Srbiji. Svako od nas će zapamtiti prvi put kad je proplivao, preplivao, kad je poljubio devojku, vozio bicikl, to su sve prve stvari koje se pamte, a mi upravo tamo radimo sa decom na najboljem bazenu u našoj zemlji. Mislim da bi svi sportisti, vrhunski svetski šampioni, trebalo barem nekim delom da ostanu u sportu. Jer je to jako važno zbog njih. U trenutku kad sam bio svetski prvak nisam imao deset para, nego jednu paru, ali sam znao da će doći sledeći ugovor i da će biti verovatno veći kao što je bio, pa će svaka titula biti slađa kao što je bila… Strpljenje je najvažnije. Nikome se budućnost ne garantuje, svako se od nas bori za neko parče i nije strašno i ako ne uspeš – naveo je Rađen.

Kaže da je silom prilika postao jedan od najprepoznatljivijih vaterpolista, delimično zbog privatnog života koji je bio interesantan, delimično zbog posla kojim se bavi.

– Da li mi to godi ili ne, moram da kažem da mi godi samo u banci ili u pošti kad čekam red, pa me neko primi preko reda. Čuo sam i za priče da sam jedan od najboljih „frajera” u Beogradu. Uvek volim da se našalim i kažem da bih voleo da vidim gde su te liste i ko ih je sastavljao… U ovim godinama sam sve to prerastao – dodao je Rađen.

Nekoliko puta u životu bio je pod neverovatnim pritiskom medija.

– Nije uopšte bilo prijatno kad imate veliki broj poziva, veliki broj naslovnih strana, a ne možete ništa da uradite. Jednostavno znate da to morate da prihvatite, da je to, nažalost, deo vašeg života i da morate s tim da se nosite dan po dan. Onda prođe dan po dan, pa porazgovaraš malo sa ljudima i tim istim medijima, odgovoriš na te iste pozive i to nekako izađe na svoj pravi put jer si čovek, pre svega korektan si prema sebi, pa onda i prema onome preko puta tebe. Pritisak kao pritisak može biti manji ili veći, naslovi su nekad bili skandalozni ili senzacionalni, ali opet to sve je bio deo nekog javnog života. Kaže se da je svakog čuda tri dana dosta, ali nije to samo tri dana. Vi morate s time da živite jer to negde ostavlja neku duboku posledicu – dodaje Rađen.

Na pitanje kako se izborio sa teškim situacijama iz privatnog života, on ističe da mu je važno što su mu najbliži prijatelji bili tu sa jako dobrim savetima, kao i da su najvažniji mir, vera u sebe, vera u Boga.

– I mislim da je tada jako bitno da ta primarna porodica bude oko tebe. Jer u tim teškim odlukama je to najbitnije. I to jača u stvari jednu vezu porodice – kaže Rađen.

A šta bi sada rekao mlađoj verziji sebe?

– Treniraj taj sport, ćuti i ne misli o ničemu, jer će te jedino to spasiti u životu. Realno je, kad te sport vaspitava, kad te sport očvrsne, mnogo je sve drugačije, sve teške stvari se prevazilaze. Profesionalni sport je surova stvar – dodao je Rađen. 

Ljubav prema sportu i bez novca

Nikola Rađen ističe da u vaterpolu nikada nije bilo mnogo para. Tu preovladava, ipak, ljubav prema sportu. Kada neko kaže da sportisti „plivaju u parama”, to se ne odnosi na njih, to je za njih bio pojam koji nikad nisu mogli da shvate.

– Imali smo novca u smislu da smo mogli da preživimo, ali smo se snalazili i bez toga. Materijalne stvari smo gledali da budu posledica nečeg dobrog, a ne uzrok za nešto.

VK Crvena zvezda u sezoni 2012–2013. osvaja se sve što se moglo osvojiti u klupskom vaterpolu, Dejan Savić je bio trener.

Osvajamo prvenstvo Srbije, osvajamo Kup Srbije, osvajamo Ligu šampiona i Superkup Evrope. Sa jednom platom. U decembru nam je rečeno da možemo da idemo iz kluba, nema novca. To je bio skandal za sve igrače. Mi smo sedeli u nekoj kancelariji neka dva sata i dogovorili se da ćemo koliko god budemo mogli da izdržimo do kraja sezone. Dejan Savić je rekao: „Momci, dogovorite se, ja vas čekam napolju u kafiću.” Odlučili smo da nastavljamo dalje, odvojili smo bazen od kancelarije i uzeli smo Ligu šampiona. Jasno je koliko je to velika pobeda sebe u tom trenutku… Ti znaš da nećeš dobiti novac zbog kojeg igraš da bi mogao da preživiš… Treba govoriti o tome… Vaterpolo nije socijalna priča gde nema para i sve se osvaja. Vaterpolo je jedan gospodski sport koji igraju jako pametni ljudi. Vaterpolo je jedan izuzetno naporan sport, nadljudski naporan sport. Vaterpolisti su ogromnog intelektualnog kapaciteta, fizičke snage. Osvojiti tolike medalje nije laka stvar. A mi smo bili dobri momci – naglasio je Rađen.

Reprezentacija kao velika čast

Biti šampion u vaterpolu i nositi kapicu Srbije je mnogo velika čast, naglasio je gost našeg podkasta.

– Kada igraš za nacionalni tim, sve nedaće se zaborave, sva odricanja, posebno kada se popneš na to pobedničko postolje, poslušaš himnu, popneš se na terasu, gde te dočeka 15.000 ljudi u Beogradu. Ja ne znam koja mi je terasa omiljena, koja mi je draža…

Prosto ne mogu da prenesem tu emociju. Ja bih samo zamolio svakog budućeg šampiona da trenira, da bi osetio tu emociju. Tadašnja prilika se nije ispuštala. Prilika se grabila obema rukama. Ma držiš to, ne puštaš – naglasio je Rađen.

Porazi su me naučili da ne ponavljam greške

Nikola Rađen je objasnio i da su ga porazi učili da više ceni sebe i da ne ponavlja greške. Svaka utakmica koja se izgubila je bila užasno teška.

– Sećam se finala koje sam izgubio u gradskom prvenstvu 2011. To je za mene bilo traumatično. Sedam dana nisam ni sa kim pričao. Sedam dana. Ti traumatični i užasni porazi te nauče nečemu – gde čovek nauči da radi na sebi, gde čovek nauči da bilduje sebe. Da ne ponavlja greške. Vaterpolo je igra gde ste vi nekad više u rukama sudija, nekad manje. Jednostavno morate da naučite senzibilitet. Ja sam tako radio na sebi. I sve te neke lične greške, isključenja, uticalo je mene da budem bolji. Kada sada pogledam iza sebe, nemam zbog čega da žalim. Mogu samo da budem ponosan. Biti deo jedne najuspešnije jedinice u istoriji srpskog sporta nije mala stvar – rekao je Rađen.