Teret bliske prošlosti

Prijatelji srpskog naroda u Bugarskoj, kojih ima u svim sredinama, pomno prate procese u Srbiji, naročito posle demokratskog prevrata u oktobru 2000. Ne sećam se, međutim, da je iko govorio o potrebi da naš zapadni sused poboljša sliku o sebi u svetu ili šta bi trebalo da čini da bi promenio svoj imidž nabolje. Možda komunicirajući među sobom Bugari i Srbi razmenjuju utiske o tome: stotine hiljada građana naših zemalja – turisti, poslovni ljudi, studenti, sportisti itd. posećuju dve zemlje. Oni sa sobom odnose određenu sliku o zemlji koju su posetili. Bojim se da se obe zemlje još dugo neće osloboditi tipičnog balkanskog miljea. Haotična tranzicija kroz koju prolazimo i kojoj se kraja ne vidi iznela je na svetlo dana ne samo sve negativne nacionalne karakteristike nego ih je i „obogatila” sivom ekonomijom, političkom korupcijom i organizovanim kriminalom. Mafijaške strukture su sve agresivnije. I sve to neminovno utiče na sadašnji imidž zemlje.

S druge strane, danas na Balkanu (od Turske, preko Srbije, Crne Gore, do Bosne i Hercegovine) evropske i evroatlantske integracije postale su strateški cilj državne politike. Ove integracije su i ideal institucionalizovan u strukturama kao što su Evropska unija i NATO, gde se igra po strogo određenim pravilima, direktivama, pa čak i zakonima. Samo članstvo u ovim „klubovima” bogatih i moćnih poboljšava sliku pojedine zemlje, podiže joj rejting, ali i zahteva od njihovih članica određeni izgled i – imidž. Jer, mi jesmo Evropljani – kako je rekao jedan bugarski pisac još u 19. veku – ali ne baš toliko.

Dosadašnje iskustvo Bugarske pokazuje da „ulazak u Evropu” nije jednostavan posao. Prihvatanje evropskog zakonodavstva samo po sebi ne garantuje sjajnu sliku zemlje. Bugarskoj je bilo lakše da postane član EU. Ona nije kao Srbija prošla kroz ratove i krvoprolića devedesetih godina; NATO je nijebombardovao; međunarodna zajednica za nju nije organizovala namenski tribunal; Sofija nema problema s izručenjem generala Ratka Mladića (čudim se: zar mu nije već dosta „herojstva”); nije nam oduzeta mitska zemlja Kosovo. Bugarska nema ni psihološki kompleks o nekad vodećoj ulozi u 24-milionskoj državi. Sve ovo utiče na ponašanje i imidž države, pogotovo ako je negativna medijska slika svojevrsni teret i nasleđe bliske prošlosti.

S te tačke gledišta, Srbija je na putu ka pragmatičnoj politici izgubila mnogo godina pa se danas nalazi tamo gde Bugarska već odavno nije. Pa ipak, istočni sused Srbije dospeo je na pozicije države s najviše kritika i sankcija u EU kojoj su stopirana ogromna novčana sredstva evropskih fondova. Njeno ime se, uz to, od samog početka članstva u EU, vezuje za neefikasan pravosudni sistem i političke kišobrane nad organizovanim kriminalom. Eto vam loše reputacije! Potrebno je mnogo vremena da se ona popravi. Da li sve ovo ne očekuje i Srbiju na njenom putu u EU?

Jedan kolega je napisao u „Politici” kako se država Srbija već dugo doživljava kao previše bliska Rusiji i njenim interesima, pa se vekovni animozitet prema ovoj velikoj zemlji na Zapadu delom preneo i na sliku o Srbiji. U današnjoj konstelaciji političkih prilika u svetu, odnos prema Rusiji, međutim, sve manje izgleda kao realna alternativa evropskim integracijama.

Bugarska, pak, nosi na svojim leđima drugu vrstu „ruskog tereta” – ona je decenijama doživljavana kao najodaniji satelit SSSR-a, odnosno Rusije. I dan-danas rusofobična politička desnica bi da podigne „kineski zid” prema mogućem ruskom uticaju – političkom, energetskom… Međutim, Bugarska – onakva kakva danas jeste, članica EU i NATO-a, s američkim bazama, koje se zasad zovu „tehnička oprema” – već je potpisala s Rusijom sporazum o gasovodu „Južni tok” sa 51 odsto bugarskog učešća u projektu. Ovih dana, neposredno posle okončanja žestoke gasne krize, predsednik Bugarske Georgi Prvanov svečano je u Moskvi označio start Godine Bugarske u Ruskoj Federaciji i s predsednikom Medvedevom dogovorio da se gas kupuje direktno od ruskog „Gasproma”, bez posrednika. Nije li to način da se dodaju nove nijanse na slici o jednoj zemlji? Ali, tema je neiscrpna.

Bivši ambasador Bugarske u Tirani, Beogradu i Sarajevu