Emocije – pojas za spasavanje u doba krize

U svojoj novoj knjizi „Dvehiljadite – uputstvo za upotrebu” Neda Todorović, profesorka novinarstva, stručni savetnik i kolumnista brojnih domaćih magazina, iznosi originalno gledište o patrijarhalnim stavovima žena sa Balkana, zlatnom ključu intimnosti, vežbanju da se kaže „ne” i epidemiji bezosećajnosti u eri novih samaca

Šta je bio motiv da napišete knjigu koja razmatra, reklo bi se, prilično delikatna pitanja kao što su: vernost, prijateljstvo, lepota, dobrota, uljudnost?

Svedoci smo strahovlade ružnoće, primitivizma, duhovne bede, neprijateljstva, neuljudnosti. Kada takvi antiprincipi zavladaju, to liči na kraj civilizacije, podseća na pad Rimskog carstva. U prošlom veku, još uvek se znalo ko je ko. Danas, to više nije izvesno. Ovo je vreme kraja nekadašnjih elita, koje umiru pred našim očima, i uspostavljanja strahovlade mediokriteta. Izvanredan primer je globalna starleta Paris Hilton, osoba koja se oprobala u pevanju, glumi, modelingu, sa zanemarljivim rezultatima. Nedavno je uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda kao najprecenjenija osoba na planeti. Jer, kažu sastavljači, nema nijednog razloga da se tu nađe sem činjenice da je svakodnevno u vestima, da caruje tabloidima i da je zastupljena na nebrojanim internet-sajtovima.

Da li je afirmisani koncept „instant kulture” i isto takvog stila življenja upravo narušio ove vrednosti?

U demokratiji pseudodogađaja svako može da uđe u vest i da u njoj ostane. U filozofiji je tabloida (tu mislim i na elektronske tabloide) da privatno postaje javno. To znači da kuriozitet o pojedincu zamenjuje temu od opšteg značaja. A trač je, kao što nam lepo objašnjava Erika Džong, opijum za potlačene.

U knjizi „Dvehiljadite – uputstvo za upotrebu” analizirate i umeće da se kaže „ne”. Da li je to zlatni ključ očuvanja intimnosti?

U trci za novcem, uspehom i medijskom pažnjom zaboravili smo na delotvornost reči NE. A žene su oduvek, posebno ovde gde su suočene sa patrijarhalnim stavovima nepopravljivog balkanskog mentaliteta, vekovima trenirane da ugađaju drugima. Ipak, u 21. veku neke od njih, one kojima to obrazovanje i socijalni status dozvoljavaju, počinju da misle i na sopstveno zadovoljstvo. Za većinu je, međutim, hedonizam (uživanje) i dalje nezamislivo ponašanje. Nespremne su da počnu, makar stidljivo, da ugađaju sebi. Jasno je da je teško menjati okruženje. Ali, možemo bar da počnemo da menjamo način na koji odgovaramo na brojne zahteve sveta oko nas. Prvi, najznačajniji i najteži korak ka promeni jeste naučiti reći „ne”. To se uči, trenira, vežba.

Može li se reći da Vaša knjiga predstavlja i svojevrstan vodič za otkrivanje i suočavanje sa najdubljim ličnim tajnama?

Čim se osmelite da progovorite u prvom licu, to postaje ispovedna literatura. Ovo je doba neotransparentnosti. Živimo u eri kraja svih misterija. Neki tekstovi konstruisani su kao delovi dnevnika. Neki kao pisma uredništvu. U nekima se navode lični primeri i slučajevi „najboljih prijateljica”. U njima se otkriva šta volim, koga cenim, čemu se divim, šta me privlači, šta me plaši. I obrnuto.

Iznosite tezu da je 21. vek rehabilitovao neoromantizam. Da li je to formula za bezbolnije prevazilaženje ekonomske krize?

Poznajem dve mlade osobe (one su primer, nipošto izuzetak) koje, živeći zajedno, najveći deo dana provode u istoj prostoriji, svako za svojim kompjuterom, na svom mobilnom telefonu. Gotovo da i međusobno tako komuniciraju. I-mejl, i-baj, i-emoušn, i-seks... Telegrafski, to bi bila definicija duha novog vremena u kome deca novog milenijuma, taj vrli novi svet, kupuju, igraju se, komuniciraju surfujući blogosferom, bez dodira sa drugim ljudima. To rezultira bezosećajnošću koja zazire od emocija, bliskosti, od bola. Od svih tih ekskluzivno ljudskih osobina. Dvehiljadite su doba novih samaca, velike otuđenosti. Zato je ljudski dodir postao prava retkost i, zakonomerno, velika vrednost. A još je Mikelanđelo, slikajući stvaranje Adama na Sikstinskoj kapeli, pokazao da Bog to čini jednostavnim, minimalističkim dodirom ruke. To je poema o dodiru koja simboliše ulazak čoveka u svet emocija, bliskosti, patnje i strepnje. U svet ljudskosti. U tom smislu verujem da su dobre, stare emocije pojas za spasavanje u teškim, kriznim vremenima. O tome svedoči i velika popularnost melodrame, mjuzikla, ljubavne drame i ljubavne priče na filmu, na televiziji, u pozorištu, u literaturi.

Da li to znači da će udvaranje ponovo doći u modu?

Večera s doručkom nije više u trendu, današnjim rečnikom izraženo. Ponovo je na ceni romantična ljubav sa udvaranjem, galantnom predigrom, prepoznatljivim znakom visoke erotske kulture. Udvaranje danas nije više puka kurtoazija, odgovor na koketiranje. Ono je dobrodošao „tajmaut” u vremenu kada je po život opasno biti prerano sa strancem u noći. A obećanje, nagoveštaj onoga što se može dogoditi, izgleda kao bolji ulog u veliku, trajnu, pravu ljubav.

Naslovna strana Vaše knjige čini se prilično nesvakidašnjom – veštica na metli. Kakva je poruka – da smo se sve pomalo pretvorile u veštice ili je to preporuka da jedino takve možemo da uspemo?

To je jedna mlada, lepa, moderna veštica, obučena kao Barbarela, koja leti na metli. Antipod Baba Jage. Pokušavam da rehabilitujem lik i delo veštice. Njih su vekovima (naročito od 13. do 18. stoleća) proganjali, lovili i spaljivali. A one su bile vešte žene, isceliteljke, travarke koje su pokušavale da pomognu tamo gde je nauka bila nemoćna. Ugrožavale su svojim znanjima primat muškaraca, države i crkve u intimnoj sferi, nad seksualnošću, reprodukcijom, u muško-ženskim odnosima. Literatura, pozorište i film, Artur Miler („Veštice iz Salema”), Džon Apdajk („Istvičke veštice”) počinju da ih rehabilituju od sredine 20. veka. Samosvesne, nezavisne žene, čije su pretkinje stolećima savladavale veštine preživljavanja, doživljavaju sebe danas kao članice novog, veštičjeg sestrinstva. Koketiraju sa veštičjim moćima. Zato moderno vrednovani pojam veštice (novo poimanje termina dobra i loša devojka) dobija danas sasvim novo, pozitivno značenje. Da smo sve ovo što radimo danas (premijerke, ministarke spoljnih poslova, senatorke, hirurzi, profesorke univerziteta, glavne urednice, naučnice...) radile u nekim drugim vremenima, sve bismo bile spaljene.