I Srbija mora da se pita za uslove

Najave državnih zvaničnika da bi u nastavku pregovora „Naftne industrije Srbije” i mađarskog MOL-a trebalo da bude potpisan „šerholder agriment” do 22. maja za većinu je zazvučao kao konačan kraj neizvesnosti za zaposlene, rad rafinerije produžetak SAD licence i svih onih problema sa kojima se i država Srbija i ova kompanija suočavaju već 16 meseci. Ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović izjavila je posle sastanka sa predsednikom i izvršnim direktorom „MOL grupe” Hernadijem Žoltom da pregovori o prodaji NIS-a i budućim odnosima u kompaniji nisu laki i da postoje crvene linije koje Srbija ne može da pređe.

„Naš cilj je da rafinerija u Pančevu nastavi da radi u punom kapacitetu, ali i da MOL preuzme ili zameni obaveze na koje se NIS obavezao u prošlosti, a koje su od važnosti za Srbiju”, napisala je ministarka u objavi na „Instagramu”.

Navela je da će razgovori sa predstavnicima mađarske kompanije MOL biti nastavljeni i narednih dana u Beogradu, dok će MOL voditi pregovore i sa „Gaspromnjeftom” i „Gaspromom”.

Da li smo baš tako blizu ove transakcije ili je najavljeni sporazum samo međukorak do rešavanja ove teške situacije? Upućeni kažu da tu ima još dosta posla, a ono što treba da bude uslov svih uslova srpske i ruske strane jeste da rafinerija ne sme da prestaje s radom ni za pet ni za 10 godina jer, MOL, kako se saznaje, pokušava od početka pregovora da maksimalno smanji period prerade, pod izgovor da kada bude izgrađen produktovod od Srbije od Mađarske da će im biti još lakše da iz svoje rafinerije doprema derivate. Nezvanično se saznaje da Rusi na to ne pristaju ni po koju cenu.

Drugo bitno pitanje jeste da se i država Srbija koja će ukoliko kupi dodatnih pet odsto u NIS-u i bude imala 34 procenta udela pita oko naftnih i gasnih polja, koja su postojećim sporazumom s Rusima njima i prepuštena. Pošto se u datim okolnostima jasno vidi (zabrana uvoza nafte) šta znači imati domaće rezerve koje pokrivaju oko 25 odsto tržišta, Srbija ne bi da ih prepušta 100 odsto bilo kome.

Željko Marković, magistar i član UO Saveza energetičara Srbije, objašnjava za naš list da najavljeni sporazum koji bi 22. maja trebalo da bude potpisan da Srbija sada ima ugovor sa „Gaspromnjeftom” o prodaji NIS-a koji je međudržavni. Prema tom dokumentu mi imamo prava (predviđena članom 8 sporazuma) da Rusi ne mogu da prodaju nikome drugom svoj udeo pre nego li nama ponude kao pravo preče kupovine. Oni nama nisu ponudili, već MOL-u. U tim okolnostima mi možemo da tražimo pravo preče kupovine ili da im damo saglasnost da svoj udeo prodaju MOL-u. Kada i ako prodaju MOL-u stari ugovor više nema pravno dejstvo, a da bi se mi obezbedili naš uslov je da napravimo ugovor sa MOL-om. Mi smo ispostavili zahtev da imamo dodatnih pet odsto. Kada se usaglasimo sa MOL-om, tada ćemo dati saglasnost Rusima da prodaju svoj deo. I onda ćemo imati novi ugovor s novim kupcem.

– Taj ugovor s Mađarima koji mi treba da potpišemo takođe mora da ima detaljno dogovoreno pitanje rada rafinerije u Pančevu, jer ako bi srpska strana tu popustila samo da bi se transakcija završila, pre ili kasnije bi imala glavobolju. Jer NIS bez rafinerije nema smisla ni svrhe – ističe Marković.

Upitan da prokomentariše šta zapravo znači „šerholder agriment”, Vojin Biljić, advokat, specijalista evropskog prava kaže za „Politiku” da je reč o ugovoru između akcionara kojim se regulišu način upravljanja i donošenja odluka, prava akcionara, način prenosa akcija i ograničenja u tom pravcu, kao i ostale relevantne relacije između akcionara.

– Verujem da je ključni deo tog sporazuma u ovim okolnostima usaglašenost sa antikoruptivnim standardima, kako u pogledu izbegavanja koruptivnih rizika, tako i u pogledu usaglašenosti sa načelima slobodne konkurencije, pošto SAD uvek insistira na tim pitanjima ne samo u pogledu regulacije već i u primeni u praksi. Primera radi, nisam siguran u kojoj meri je sadašnji Kodeks korporativnog upravljanja NIS-a usaglašen sa tim standardima. Očekivano je, dakle, da ugovor akcionara sadrži sva važna pitanja od načina glasanja do ustanovljenih ograničenja kako u odlučivanju, tako i u prenosu akcija – ističe Biljić.

Siguran je, objašnjava, da će akcenat kod sporazuma, bar kad je američka strana u pitanju biti na suštini, a ne na formi, te na pravnim, a ne na političkim garancijama. Razlog za to je jednostavan – pravna sigurnost i predvidljivost, kao i da su jasno definisane obaveze u interesu svih strana i to u suštini jeste jedini način da se izbegne siva zona u kojoj trenutni politički interesi diktiraju pravce poslovne politike jedne takve kompanije. Sužavanje, odnosno eliminacija sive zone u kojoj je moguće preplitanje politike i prava, nije samo interes SAD, već i Srbije. I tako nešto podrazumeva da ćemo u budućnosti morati da postupamo na drugačiji način – da koristimo pre svega pravne mehanizme kako bismo zaštitili naše interese. Zato je važno da se sadržina ovog sporazuma ozbiljno isprati od samog početka i sa naše strane, objašnjava on.

Na pitanje šta treba još da se uradi da bi došlo do prenosa imovine s ruskog na mađarskog vlasnika, odgovara da je pre svega potrebno izvršiti analizu efekata koncentracije (prenosa vlasništva) na konkurenciju. U tom smislu, osim nacionalne Komisije za zaštitu konkurencije, ovim pitanjem će se baviti i Evropska komisija, pošto efekti koncentracije pogađaju i unutrašnje tržište EU.

– Ne treba izgubiti iz vida da se interesi EU i interesi SAD ne moraju nužno poklapati. U poslednje vreme, često smo svedoci situacija u kojima Evropska komisija kažnjava američke kompanije i obratno. Upravo ovo pitanje može biti važno kod definisanja statusa „Rafinerije Pančevo”, što može da direktno utiče i na sam ishod cele transakcije. Primer za tako nešto je reakcija Evropske komisije u Rumuniji u slučaju naftne kompanije „Petrom” u vreme ekonomske krize 2008. godine. Mišljenja sam da Srbija mora ovom poslu pristupiti maksimalno ozbiljno i profesionalno, ne samo iz ekonomskog i strateškog već i iz pravnog ugla – ističe advokat Biljić.

Najveća greška koju Srbija može da napravi je da bude vođena kratkoročnim interesom u trenutnim političkim okolnostima, ističe on i dodaje da Srbija fokus mora da stavi na dejstvo pravnih akata u budućnosti i da domaće interese procenjuje dugoročno.

– Jako je važno da Srbija bude aktivni akter u ovom sporazumu, a ne samo puki posmatrač koji će prihvatiti sve ono što su dogovorile druge strane. Štaviše, mislim da je interes Srbije da u definisanju relacija u šerholder agrimentu bude ta koja će imati inicijativu u predlaganju rešenja. Ne treba zaboraviti da sama transakcija i pored svog tereta sankcija ipak tangira interese suverene države – kaže Biljić.